SAMO GRIGOR! BUGARI! JUNACI!

Piše: Jasmina Topić

Ako se sećate prethodnog teksta, a što da ne biste, čekalo se da Nadal i A. Zverev završe da bi posetioci sa večernjim ulaznicama mogli da uđu na Rod Laver arenu. Da, baš tog dana u tom terminu baš tad gledala bih Đokovića, ovako – moša. Ali, svejedno, uzbuđenje koje se kondenzovalo u vazduhu gotovo kao i broj ljudi koji čekaju ispred ulaza, moglo je da se seče i maže na teniski hleb kao zgusnuti kokos puter (jedna od stvari na koje vredi odlepiti kad dođete na drugi kraj sveta).

Mesta koja smo imale sestra i ja su bila iza sudijske ,,stolice“, nekoliko redova od ograde iznad terena, tačnije red G, mesta 25 i 26. Dakle, blizu. Rekla sam joj, kada gledaš tenis najbolja su u stvari ona mesta ,,ukoso“ jer lepo pratiš putanju loptice, bez konstantnog pomeranja glave levo-desno, levo-desno. Nisu ni ova loša, samo mora mnogo da se okreće glava! (Kao u vicu.) Večernji termin podrazumeva dva meča, ženski a potom i muški duel, mada ne nužno tim redosledom. Naš program imao je taj redosled. U prvom meču nastupala je mlada naturalizovana Australijanka Darija Gavrilova. Meč je bio veoma kvalitetan, a domaća teniserka, agresivna, temperamentna, željna pobede – na kraju je meč i pripao njoj na opšte oduševljenje publike. Teniserka protiv koje je igrala, Baščinski, čini mi se, zaslužila je ipak malo veću podršku, čak se u jednom trenutku simpatično pridružila čuvenim ,,talasima“ iz publike, ali kada igraš protiv domaće teniserke, to je uvek tako. Novak to valjda najbolje zna, iako postoji jedan izuzetak, Federer, naravno. On je svuda ,,domaći“.

Dva utiska večeri su imala veze sa samom arenom i gledanjem jednog profesionalnog teniskog meča a da to nije preko TV ekrana. Kada uđete na Rod Laver arenu, ne možete da se otmete utisku kako je to zapravo mnogo manji stadion nego što izgleda preko TV-a. Sve izgleda bliže, dostupnije, kao što rekoh – manje. Igrači nisu tačkice na terenu, lopta se lepo vidi. Jeste, imale smo mesta koja su blizu samog terena ali i utisak odgore, nije ništa drugačiji. Inače, na manjim terenima, zapravo je prednost imati to ,,više“ sedište, bolji je pregled. Da ne kažem, ako ste fan, kakvi vas žmarci podiđu od samom prisustva na jednom, ovako velikom sportskom događaju. A AO je zaista to trenutno, u Australiji apsolutno. Ljudi ovde vole tenis. Drugi utisak je posmatranje samog meča. Svakako, gledala sam poneki teniski meč i na terenima TK ,,Mladost“ ali ovo je drugačije. Prvo, ovo su top igrači, drugo intenzitet udaraca i razmena nije ni približno ista kao kad gledate preko TV-a, treće, tačno mogu da se uoče i nervoza, i agresivnost, i strpljivost igrača, i temperament… sve. Ali, i nekakva generalna opuštenost. Meč ide svojim tokom, poen po poen. Nije video igrica. To je možda i najbolje poređenje. Preko TV-a mi pomalo imamo utisak da gledamo video igricu, da je sve nekako automatizovano. Na terenu, u areni, uživo, to uopšte nije tako. Jednostanvo, prirodnije je, jer neki poeni su rezultat građenja, kondicije, a neki slučajnosti. Ne znam da li sam to najbolje opisala, ali eto, nek bude samo i konstatacija da je drugačije. Ako ni zbog čega, imate pravi uvid u to koliko su ovi vrhunski teniseri zaista dobri, koliki su profesionalci.

Drugi meč je dobrano kasnio, jer je sve tog dana kasnilo, pa su Dimitrov i Gaske počeli tik iza ponoći. Na svu sreću već poluuspavanih posetilaca, Dimitrov je relativno lako dobio Gaskea. Imao je sve vreme inicijativu, koja je važna u tenisu, napadao je – iako obojica imaju fenomenalne jednoručne bekhende, Dimitrov je umeo svoj da učini funkcionalnijim – dobijao važne poene. Gaske je za to vreme delovao manje-više pospano, mada je apsolutno bio u meču. Utisak večeri bili su i malobrojni ali zagriženi bugarski navijači, onako fudbalski ,,naštimovani“. Na svaki poen su ustajali, mahali zastavama, bodrili Dimitrova, koji kao da i nije obraćao previše pažnje, a bodrio se opušteno na engleskom: come on! Tek,, svaki poen: Samo Grigor! onda Griša, Griša! da bi kulminacija stigla sa: Bugari! Junaci! Dečko koji je sedeo ispred mene – jer valjda je čuo neki nepoznat jezik, valjda sličan ovom ,,transparentnom“ dok smo sestra i ja razgovarale – pitao je da li razumem šta uzvikuju. Rekoh, naravno, svi slovenski jezici su slični. Mislim da je navijao za Dimitrova.

Kada kažem da se meč završio relativno brzo, oko 2 sata trajanja, na svu sreću posetilaca to je zbog toga što em je bilo kasno em je zaista bilo hladno. Da, baš tako, hladno. Nešto oko 15-16 stepeni. Poznato je da je vreme u Melburnu vrlo sumnjiva kategorija. Ujutru kiša, tmurno, hladno, preko dana opiči sunce i sprži iako temperatura nije više od 22, uveče opet hladno, ali nekad i nije. Tako nekoliko dana, pa udari +30 i kusur, i onda opet na regularno.

Drugi meč trećeg kola završio se, bilo je iza 2 ujutru, i svi ostali stadioni, kao i parkovi i prostori između terena, bili su pusti. Samo su se posetioci glavne arene razilazili manje-više u žurbi i tišini, zadovoljni prikazanim kvalitetom tenisa. I moja prva poseta A Open-u bila je takođe završena, s utiscima koji će se razvijati i ,,popunjavati“ i u narednim danima.

(nastaviće se)

Ako se sećate prethodnog teksta, a što da ne biste, čekalo se da Nadal i A. Zverev završe da bi posetioci sa večernjim ulaznicama mogli da uđu na Rod Laver arenu. Da, baš tog dana u tom terminu baš tad gledala bih Đokovića, ovako – moša. Ali, svejedno, uzbuđenje koje se kondenzovalo u vazduhu gotovo kao i broj ljudi koji čekaju ispred ulaza, moglo je da se seče i maže na teniski hleb kao zgusnuti kokos puter (jedna od stvari na koje vredi odlepiti kad dođete na drugi kraj sveta).