KONTRANAPAD: Titula i zašto nije važna?

Sa sportom (mada, šta reći za ovaj, kao moderni), dobili smo potrebu za iskrenošću i strastvenošću. Ipak, u novije vreme, ono što je bilo, do ne tako davno, čisti i skoro jedini ispravan poredak, polako klizi u dehumanizam neslućenih razmera.

Da se odmaknemo od, najviše zapada i tamošnjih vrednosti, i posvetimo onome šta se dešava u Srbiji, kad je reč o sportu. Pre svega, kroz prizmu Covid-19, koja nam je uskratila osnovne radosti, a to je odlazak na sportska igrališta, da gledamo omiljene timove i igrače. U tom kontekstu, tako oštećeni, ne bez razloga, može se postaviti pitanje, čemu sport uopšte, pod takvim uslovima.

Ako se uzme osnovni postulat, a u vezi je sa gledaocima, jer, kao zbog njih se i igra, već na prvom koraku, rušimo tezu da su fudbal, košarka, rukomet i ostale aktivnosti, još uvek nasušna potreba i da se bez njih ne može. Pre bi se reklo, i dalje su aktuelni zbog nekih nepisanih zakona, da se zadovolje sve druge potrebe, a ne one osnovne.

Kad je tako, a kladionice i kladioničari moraju da žive, stižemo do politike sporta u novije vreme, koja poput katalizatora, ubrzava i povećava mogućnost društvene katastrofe. Već su nam mediji prepuni informacija, sve više argumentovano, o nameštanjima rezultata i ostalim anomalijama, kojih je sve više, kao nikad pre. Koliko god teoretičari sporta imali obavezu da šire priču o humanoj obavezi poštovanja ove društvene aktivnosti, ona polako, ali sigurno, biva samoproklamovana prazna priča.

Evo, recimo, ko god da osvoji titulu u ovim uslovima, pod ovakvim okolnostima, nikad to neće biti to. Igra se da bi se igralo, radi forme, a suština je potpuno pala u ko zna koji plan. Još konkretnije. Uzmimo primer našeg grada – Pančeva. Da li stvarno neko misli da će se bilo ko potresti, razgaliti ili razočarati, ako neko osvoji titulu, u bilo kom sportu? Naravno da ne. To će biti samo još jedna vest u nizu informacija, koje nam služe da ih što pre zaboravimo. Isto važi i za, ne daj Bože, kad gase neki sportski kolektiv.

Svakako, nije nam namera da sport stane, da momci i devojke ne vežbaju, ne takmiči se, čak, u pojediničanoj konkurenciji osvajaju znamenja, ali, prošla, ova godina i ona pred nama, malo će uticati da se neko dete zaljubi u bilo koji sport. Prosto, nema trijumfa radosti življenja, čemu titule doprinose.

Sada, i ko zna dokle, tako će, nažalost, ostati. Bitnije je da se sačuva kakva-takva baza, resursi, a onda kad se stvarno steknu uslovi, razgrana priča o važnosti uspeha, ponovo vratimo sportu kao ljubavi koja nas spaja. Okrenite se deci, u njih ulažite, više nego ikad. Ko to razume, za koju godinu, imaće rezultate. One prave.

Ako ne verujete u ovu priču, izađite na ulice Pančeva i sprovedite sopstvenu anketu, sa jednostavnim pitanjem: Možete li nam nabrojati makar pet imena koja nastupaju za renomirane sportske klubove u gradu na Tamišu? Tako ćete najbolje shvatiti koliko je sve fijasko. Samo se treba nadati, proći će i ovo, pa ćemo ponovo živeti i baviti se sportom, kao jednom od najvećih civilizacijskih tekovina. Gde još uvek, i jedino, David može da svlada Golijata.

Sa sportom, mada, šta reći za ovaj, kao moderni, dobili smo potrebu za iskrenošću i strastvenošću. Ipak, u novije vreme, ono što je bilo, do ne tako davno, čisti i skoro jedini ispravan poredak, polako klizi u dehumanizam neslućenih razmera.