Kako se slavio Dan mladosti

Dan mladosti je nekada bio opštenarodni praznik sa mnogo priredbi, sletova i završnom svečanošću na stadionu JNA, gde bi Titu bila uručena Štafeta mladosti. Štafeta se prethodno, i po nekoliko meseci, nosila po celoj Jugoslaviji. Poslednja priredba na stadionu, dok je Tito bio živ, održana je 1979. godine.

Titov rođendan i desant na Drvar

Tito je zvanično rođen 7. maja, ali je 25. maj prihvatio i slavio kao svoj rođendan sa omladinom i narodom.

Taj datum poklapa se i sa desantom nemačkih padobranskih jedinica na Drvar 25. maja 1944. godine, kada je Tito uspeo da se spase.

Ideja o nekad najpopularnijoj manifestaciji u bivšoj Jugoslaviji potekla je 1945. godine u Kragujevcu, gde je Odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovnu omladinsku štafetu koja će proći širom Jugoslavije, i to trčanjem najuspešnijih omladinaca koji nose Štafetu mladosti.

Proslava na stadionu JNA

Centralna manifestacija uvek je organizovana na tadašnjem stadionu JNA u Beogradu, gde su pioniri, omladinci i pripadnici svih rodova vojske i mornarice izvodili slet.

Štafeta mladosti je polazila svaki put iz drugog mesta i iz druge republike, ali je uvek masovno dočekivana u svim gradovima nekadašnje Jugoslavije.

Po pravilu, štafetu mladosti Titu su, uz prigodnu čestitku sa željama za dug život i dobro zdravlje, uručivali najbolji omladinci i omladinke.

Kako su izgledale štafete

Štafete su se uglavnom pravile od drveta, ali i drugih različitih materijala. Svaka je bila drugačija i jedinstvena na svoj način.

Uvek su u svom dizajnu, pored ostalih detalja, sadržale petokraku zvezdu, pa čak i buktinju na samom vrhu, kao ustaljeni simbol Jugoslavije. Umetnici iz čitave zemlje dobijali su mogućnost da osmisle njen izgled.

U vreme dok je štafeta obilazila državu, vesti su pratile svaki njen korak i lokaciju, kako bi narod u bilo kom momentu mogao da zna gde se ona nalazi.

Glavni slogan svakog „Dana mladosti“ glasio je poklikom: „Mi smo Titovi i Tito je naš!“

Ko je predao prvu, a ko poslednju štafetu

Nošenje štafete trajalo je pune 42 godine, do 1987. godine. Posle Titove smrti, štafetu su primali predsednici tadašnjeg Saveza socijalističke omladine Jugoslavije.

Prvu štafetu 1957. godine Titu je predao Mika Tripalo, tadašnji predsednik CK Narodne omladine Jugoslavije i kasniji visoki funkcioner u Savezu komunista Jugoslavije. Sa svih funkcija je smenjen 1971. godine.

Posle Titove smrti na završnoj proslavi Dana mladosti 1987. godine, Rejmonda Brošaj iz Gnjilana poslednju štafetu uručila je Hašimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku SSOJ-a.

Štafeta i u vreme Kraljevine Jugoslavije

Kad kažemo štafeta i slet, prva asocijacija je Tito, međutim, nošenje štafete datira iz perioda između dva svetska rata, kada su u Kraljevini Jugoslaviji formirana Sokolska društva.

Osim što su vežbali na sletovima, organizovali svečane akademije i druge aktivnosti, mladi „sokoli“ su nosili i štafete.

Najpoznatija sokolska štafeta nošena je 1935. godine, od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Prvog.

„Hej Sloveni“ i štafeta, dve slične sudbine

Proslava Dana mladosti gasila se onako kako se gasila i Jugoslavija, a sličnu sudbinu doživela je i himna „Hej Sloveni“.

Napisao ju je u devetnaestom veku slovački pesnik i sveštenik Samo Tomašik, ali je ubrzo postala simbol panslavizma.

U predratnoj Jugoslaviji prihvaćena je kao himna Sokolskog društva, a na sokolskom sletu u Beogradu 1930. na drvenim zidovima muzičkog paviljona bili su ispisani stihovi i note „Hej Sloveni“.

Među narodima i narodnostima SFRJ bila je i ostala jedina himna, iako je tek 1977. godine zvanično postala državna himna.