• Ako se sami ne bunimo, proizvođači nam neće dati bolje proizvode

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    013 Info

    Ako članice Višegradske grupe kažu za sebe da su kanta za đubre Evropske unije, onda smo mi deponija, ocenjuje javnost.

    Piše: Gordana Mihailović
     
    Kada je nedavno premijer Slovačke Robert Fico dao Evropskoj komisiji rok do jeseni da počne da rešava problem različitog kvaliteta istih namirnica i proizvoda za tržišta „stare“ i „nove“ Evrope i zapretio da bi Slovačka mogla da uvede jednostrani embargo za namirnice Zapadne Evrope to je izazvalo reakcije i kod nas i ponovo otvorilo debatu o kvalitetu robe u Srbiji.
     
    Osnovni problem je, slažu se sagovornici 021.rs, što kod nas nema adekvatne kontrole kvaliteta proizvoda koji su na tržištu. Poslednja uporedna ispitivanja kvaliteta u Srbiji su urađena pre šest godina.
     
    Prema rečima Nenada Bumbića iz Udruženja „Zaštita potrošača“, sistem kontrole kvaliteta u Srbiji ima u sebi ugrađen konflikt interesa.
     
    „Mi smo prešli na sistem u kojem imamo akreditovane laboratorije, a nemamo centralnu državnu laboratoriju koja kontroliše kvalitet. Tako, recimo, imamo situaciju u kojoj uvoznik sam može da bira koju akreditovanu laboratoriju hoće da koristi i onda on donosi veliki posao toj laboratoriji, koja je, sa druge strane, zadužena da kontroliše kvalitet. Pa kad se vi kao potrošač žalite da nešto nije kvalitetno onda to treba da ide na analizu ponovo kod te laboratorije koja je već dala papir uvozniku da je sve u skladu sa standardima i samim tim imate sukob interesa. Ta akreditovana laboratorija će uvek da izabere da zaštiti svog velikog klijenta, a ne jednog potrošača. Mi sa tim imamo zaista veliki problem“,navodi Bumbić za 021.
     
    Kako kaže, trebalo bi da se izborimo za uspostavljanje nezavisnih laboratorija:
     
    Koliko god da je smešno, ali trebalo bi da se vratimo maltene na ono što smo imali pre 20 godina. Tada smo imali sasvim solidan sistem kontrole koji je upropašćen u ime nekog usaglašavanja sa propisima u EU. Zaista, propisi u EU jesu takvi da vi možete da imate sistem akreditovanih laboratorija, ali nigde nije zabranjeno da država može da ima kontrolnu laboratoriju. Trebalo bi da se izborimo da država vrati nezavisne laboratorije, a to je jako teško ostvarivo, što se u krajnjoj liniji vidi i na primeru referentne laboratorije za prehrambene proizvode, gde je država više puta primila donacije od EU, gde postoji prostor, gde je kupovana oprema, a laboratorija nikako da profunkcioniše. Postavlja se pitanje zašto je to tako. Da li je to zbog interesa nas građana ili je to zbog interesa nekoga ko ima više sredstava da ostvari svoj interes nego što imamo mi?“.
     
     
    Mora se raditi na strožoj kontroli pri uvozu robe, da inspekcije, prvenstveno tržišna, kvalitetnije rade svoj posao, kaže za 021 Mladen Alfirović iz Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine. 
     
    „Najčešći problem godinama unazad su odeća i obuća, kao i mobilni telefoni i računari i smenjuju se na prvom mestu po broju prigovora. Tu je i dalje najviše problema i treba raditi na jačanju nadležnosti tržišne inspekcije, na kontroli pri uvozu, jer Srbija je preplavljena robom lošeg kvaliteta. To se vidi vakodnevno po broju reklamacija“, navodi Alfirović. 
     
    Dodaje da je konačno formiran Savet za bezbednost hrane, ali da rezultata još nema:
     
    „Konačno je ove godine formiran Savet za bezbednost hrane, na koji smo čekali osam godina, jer je on bio predviđen još Zakonom o bezbednosti hrane iz 2009. Ali i dalje taj savet ne radi u punom kapacitetu i rezultati i dalje nisu vidljivi. Konačno kad se otvori poglavlje 28 u pregovorima sa EU, koje se odnosi na zaštitu zdravlja i zaštitu potrošača, očekujemo da sve ono što do sada nije urađeno, da će biti urađeno, jer će prosto to biti obaveza Srbije. Ne samo donošenje zakona nego i primena, što svaki put izostaje“.
     
    Udruženje za zaštitu potrošača Vojvodine zalaže se i za uvođenje prekršajnog naloga.
     
    „Primetili smo da kod brojnih nepravilnosti koje recimo tržišni inspektori u kontroli uoče, sam epilog izostane. Jako je mali broj pokrenutih prekršajnih postupaka i zanemarljivo malo mandatnih kazni izrečeno za neke propuste koji se često ponavljaju, recimo, jedna cena na rafu, druga na kasi, brojne nepravilnosti prilikom oglašavanja određene robe, prilikom isticanja cena, a to su stvari koje su odmah uočljive i koje bi mogle putem prekršajnog naloga efikasno i brzo da se sankcionišu“,kaže Alfirović. 
     
    Ocenjuje da bi se na taj način promenila i svest trgovaca i dodaje da se Udruženje zalaže da taj novac ide u jedan fond za organizacije potrošača:
     
    „Iz tog fonda bi se finansirale, recimo, uporedne analize kvaliteta roba i usluga, za šta hronično nedostaje novca, a to je jedna od aktivnosti koja je jako bitna i kojom se bave sve potrošačke organizacije u Evropskoj uniji. One se bave prvenstveno tim aktivnostima, odnosno ispitivanjem da li ono što mi jedemo zaista sadrži ono što piše na deklaraciji, da li postoje razlike u kvalitetu između određenih zemalja. To su neke krupne teme kojima se organizacije bave, a mi nažalost smo još u nekoj `dečijoj fazi` pa se naš najveći deo posla odnosi na rešavanje reklamacija i probleme koje potrošači imaju kada reklamiraju određenu robu, što je problem koji je iskorenjen u velikom broju zemalja“.  
     
     
    Što se tiče ponašanja potrošača, i dalje postoji podela kao da i dalje imamo Berlinski zid i podelu na Istočnu i Zapadnu Evropu, smatra Nenad Bumbić.
     
    „Nemci u 70 odsto slučajeva kad im trgovac odbije reklamaciju i dalje insistiraju i pokušavaju da ostvare svoje pravo. Pređete granicu, u Poljsku, potpuno obrnuta situacija – 70 odsto ljudi odustaje. Što idete bliže nama, taj procent građana koji su uporni u ostvarivanju svojih prava sve je manji i manji“.
     
    On za 021.rs navodi primer kako su u Češkoj građani uspeli da promene jednu od spornih praksi trgovinskih lanaca: 
     
    U Češkoj su se potrošači naljutili, organizovali na Fejsbuku i subotom išli u prodavnice, punili kolica do vrha i ostavljali ih ispred kasa. Posle tri, četiri sedmice takvih akcija, trgovinski lanac je bio prinuđen da promeni praksu. Tako da zaista potrošači mogu organizovano da vrše javni pritisak na trgovinske lance i naravno na našu državu da reši probleme, jer ako naši političari ne osete da će izgubiti glasove zbog nečeg, a mislim da je kvalitet hrane veoma bitno pitanje, oni neće imati motivaciju da nešto urade. Prosto, mi moramo kao građani da pokažemo da su ta pitanja nama bitna i da želimo da se to reši“.
     
    Bumbić ističe da, ako se mi ne bunimo, trgovci nemaju razloga da promene ponašanje:
     
    „Uprkos svim lepim marketinškim pričama, svi smo svesni da kompanije nisu tu da bi nama obezbedile najbolji mogući proizvod, najbolju moguću uslugu i naše najveće moguće zadovoljstvo. Oni su tu da zarade što više, a jedan od načina je, u suštini, što nam daju što je moguće jeftiniji proizvod po što je moguće većoj ceni. I ako se mi ne bunimo, ako mi od njih ne tražimo bolje, oni prosto nemaju razlog nama da daju bolje. Ako smo mi zadovoljni, njima je još bolje. Jedan od načina jeste u krajnjoj liniji i kroz bojkot i da prosto prestanete da kupujete tamo gde vas varaju“.
     
     
    „Mi smo primetili i da je naše građane pomalo sramota. Neću ja da budem sitničav, neću da se žalim za sitnice, neću da insistiram, nije to tako bitno. Ali mi smo izračunali da kupac, sa prosečnom platom i prosečnom potrošnjom, u marketima bude na razne načine, preko merenja ili kroz razne manipulacije sa pakovanjima, mesečno zakinut za oko 700 dinara. Pa to postane 8.400 godišnje, odnosno 84.000 dinara na 10 godina. Ja verujem da to nije baš zanemarljivo“, kaže Nenad Bumbić iz Udruženja „Zaštita potrošača“.
     
    I Mladen Alfirović se slaže da bi, kad bi se svako bunio, borio za ono što mu pripada po zakonu, verovatno drugačije bilo stanje u praksi i zato poziva potrošače da nikad ne odustaju i kad su u pitanju sitnice, da reaguju, jer na to imaju pravo. 
     
    Jedna od veoma bitnih stvari koju treba uvesti, kako ističe, jeste mogućnost kolektivne tužbe.
     
    „I dalje treba raditi na sprovođenju nekih zakonskih odredbi u praksi koje nisu zaživele, a tu prvenstveno mislim na kolektivnu tužbu. Naši pravni timovi učestvuju u implementaciji propisa koji treba da potpomognu da se kolektivna tužba vrati u Zakon o zaštiti potrošača, da bi bilo moguće ono što je moguće u svim razvijenim evropskim zemljama, a to je da veća grupa potrošača koja je oštećena, na brz, lak i efikasan način dobije obeštećenje. To je, da tako kažem, krov u sistemu zaštite potrošača koji nam nedostaje. Temelje smo postavili, ali ipak još treba raditi na toj kolektivnoj zaštiti“,ocenjuje Mladen Alfirović iz Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine.
     
    Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta „Mreža 21“ koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.

    Ako članice Višegradske grupe kažu za sebe da su kanta za đubre Evropske unije, onda smo mi deponija, ocenjuje javnost.

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Srbija

    Kako (zaista) da reklamirate račune za struju?

    Više građana je dobilo značajno veće račune za struju u odnosu na prethodnu godinu, što je izazvalo burne reakcije. U javnosti su se pojavile razne teorije o tome da su u pitanju posledice […]