Čuvari srpske tradicije: Otac i sin iz Starčeva oživeli pastirske instrumente

„Zlatna frula Srbije“ Aleksa Miletić na početku razgovora kaže da se najpre bavio folklorom, te da je na časovima igranja zavoleo frulu.

„Pre toga sam se tražio u nekim instrumentima, pokušavao sam harmoniku, klavijaturu, ali nisam se zadržavao, nije mi privuklo pažnju, dok frulu kad sam uzeo prvi put u ruke svideo mi se instrument i samo sam počeo da sviram… Krenuo sam prvo na predtakmičenje koje se održava u Iđošu, tamo sam osvajao prva mesta i odande sam se plasirao na republičko takmičenje koje se održava u Prislonici. Osvajao sam drugo i treće mesto i ove godine prvo. To je najveće prizanje koje jedan frulaš može da dobije. Osim toga, u planu mu je da još dva puta osvojim prvo mesto da bih mogao da dobijem zvanje majstora frule, odnosno majstorsko pismo“, priča Aleksa.

Prva i jedina radionica za izradu kavala u Srbiji

Jednako dobro Aleksa svira i kaval. Upravo na ovaj instrument usmerili su ga u muzičkoj školi „Mokranjac“. Kaval koji je tada svirao nije bio naročito kvalitetan, pa je njegov otac odlučio da ga sam napravi u svojoj stolarskoj radionici. Danas je ovo najpoznatija radionica za izradu kavala u svetu.

„Kavale imamo širom sveta od Amerike, Perua, Dubaija, po Evropi skoro sve zemlje imaju naše kavale“, objašnjava Nenad, Aleksin otac i vlasnik radionice za izradu kavala „Pastir“.

A Aleksa, uz osmeh, dodaje da „uglavnom svi koji krenu da sviraju kaval u muzičkoj školi dođu kod njegovog oca da kupe kaval“.

Godišnje prodaju oko 100 kavala. Da bi napravili jedan instrument potrebno im je 5 godina, jer je proces izrade komplikovan.

Nenad nam objašnjava da je najvažnije odabrati dobro drvo, a za kaval je najbolji crni jasen.

„Crni jasen jeste najbolji, samo što ga nema svuda. On raste na 600 metara nadmorske visine, ne voli ravnicu i on je jako tvrd, dobar, ali je tu nastao problem kako probušiti ovako jedan komad drveta“, priča Nenad i dodaje kako je istraživajući na Jutjubu saznao da postoje burgije za bušenje puščanih cevi.

„Naravno kod nas ih nema tako da sam morao da odem i do Amerike da bih kupio tu burgiju. pa je bio problem doneti je, pa sam morao da je sečem pa da spakujem u kofer po dijagonali i uspeo sam i onda sam dugo godina morao da pravim mašinu za duboko bušenje, morao sam da improvizujem da bih došao do toga da bih mogao da probušim. i uspeo sam naravno“, zaključuje ponosno Aleksin otac.

Priprema drveta za instrumente traje i do pet godina

Tehnologiju obrade drveta Nenad proučava godinama. Ovoga puta motivisalo ga je nešto što niko pre njega u Srbiji nije uradio.

„Jedno četiri do pet godina mi pripremamo drvo za obradu. Pet godina ja radim na ovakvom komadu drveta a ništa se ne vidi. Znači od šume kada se drvo iseče, u kom perodu mora da se iseče, da se suši… Drvo je najbolje kada se iseče između 25. decembra i 7. januara. To su dve nedelje kada je drvo mrtvo, ne raste. Inače drvo raste 350 dana u godini“, objašnjava Nenad.

On navodi da za ovu namenu drvo mora isključivo prirodnim putem da se suši.

„Više puta kažem, lakše je napraviti violinu nego kaval ili frulu. Znate da za violinu postoje projekti već 300 godina, ukoliko ste vešti u rukama“, priča Nenad dodajući da u procesu pravljenja kavala i frula mora mnogo toga da improvizuje.

Aleksa nam priča kako njegov otac i on zajedno eksperimentišu u proizvodnji instrumenata.

„Kada proširujemo rupu na instrumentu, vidim kako svira, da li je bolje u gornjem registru ili donjem, oko piska i kada nađem ono što mi odgovara onda nastavljamo da pravimo po tom uzoru“, kaže Aleksa.

Sin kritičar, otac mađioničar

Aleksa prvi proba svaki instrument. On je očev najveći kritičar, ali je i sam privilegovan da može da napravi frulu koja njemu odgovara. Tako je nastala i ona na kojoj pobeđuje.

„Ovo je ta frula. Nju smo tata i ja napravili… Svakako da ima neka prednost jer ja mogu da napravim instrument po sebi. vi kad kupujete on nije pravljen za vas, pravljen u serijama, ali druga stvar je kada napravite sam svoj instrument koji vama odgovara“, ispričao nam je Aleksa, a njegov otac Nenad dodaje „uspeli smo da ga išaramo, napravili smo logo, naše srpske tradicionalne šare i na svakom kavalu mora da piše da je proizvedeno u Srbiji i koje godine“.

Obojica rade ono što najviše vole, pa je ova radionica stalno ispunjena muzikom. U ovaj posao Nenad je uložio jako mnogo truda i novca, ali uspesi njegovog sina govore da se isplatilo.

Aleksa ističe da u Srbiji postoji malo svirača koji ujedno sami pravi svoje instrumente.

„Da biste bili graditelji ipak morate malo da pozanjete sviračkog dela, što možda tata ne poznaje ja poznajem, ja sa profesorom Milošem Nikolićem sam u sviračkom delu, a tata u mašinskom delu“, kaže Aleksa.

Jedan od vodećih u orkestru

Sve ono što njih dvojica prave najbolje dolazi do izražaja kada Aleksa svira. Na probu sa orkestrom, sa sobom uvek nosi pun kofer instrumenata.

„Pošto mi je polica za 10 frula, onda stavim 10, to je neki standard koji koristim. Svaka pesma je različitog tonaliteta, kao i frula što je različitog tonaliteta, tako da za svaku pesmu po potrebi uzmem drugu frulu“, ukazuje Aleksa.

Aleksa je i član orkestra, koji je jedan od retkih orkestara koji broji više od 10 članova. Sa orkestrom nastupan na koncertima, svadbama, proslavama.

Orkestar se zove „Ambasador“, a šef orkestra Bojan Aćimov kaže da mu je najvažnije da muzički sastav dobro zvuči, navodeći da više instrumenata stvara lepši zvuk. Bojan nam priča kako je za Aleksu saznao preko novina.

„Pročitao sam da je osvojio 1. mesto na takmičenju frula, tako sam ga pre 4 godine našao, nakon čega smo sklopili saradnju koja i dan-danas traje i nadam se da će trajati dugo“, zaključuje Aćimov.

Osim što svira u orkestru i pravi instrumente sa ocem, Aleksa je školovanje nastavio na Muzičkoj akademiji, na odseku za etnomuzikologiju i etnokoreologiju. U njegovom slučaju narodnjaci i akademska karijera idu ruku pod ruku. Iako ima svega 22 godine, jednako je uspešan na svim poljima.