Da li se red brže kreće ukoliko stojimo što bliže jedni drugima

Pošast zvana SARS-KoV-2 u Evropu je stigla početkom 2020. godine. U našoj zemlji vanredno stanje je uvedeno 15. marta. Nošenje maske i držanje rastojanja od drugih su bili prvi saveti svih epidemiologa, virusologa, imunologa, nadležnih, kriznih štabova…..

Izračunato je koliko se ljudi u istom trenutku može naći u određenom zatvorenom prostoru. Uredno smo stajali ispred prodavnica, banaka, apoteka i svih javnih objekata koji su radili sa strankama. Dva meseca nismo koristili ni javni prevoz.

Ubrzo su se ispred kasa u supermarketima pojavile i oznake koje tačno označavaju gde bi trebalo da stanemo dok čekamo u redu za plaćanje, kako bismo bili na propisnoj udaljenosti jedni od drugih. Te oznake stoje i danas, ali kao i u martu 2020. tako i danas nemaju nikakvu namenu.

Primer prvi

Vanredno stanje u punom jeku, stojim u samoposluzi u redu pred kasom na mestu obeleženom crvenom tačkom i uvek, nepogrešivo, neko stane ispred mene, jer vidi dovoljno praznog prostora i misli da ja stojim iz nekog nepoznatog razloga tu gde stojim.

I sad se javlja onaj neprijatan osećaj. Ne znate kako da reagujete, da budete pristojni, a da ipak zaštitite svoje pravo. Da li da opomente dotičnog koji će zakolutati očima i pogledati vas onim pogledom u stilu „Šta glumiš?“ ili da ćutite i sakupljate bes u želuci ili hrišćanski pomislite „Oprosti im bože, ne znaju šta rade“.

U ovakvim situacijama uvek se setim jednog od najjačih utisaka koji mi je ostao u sećanju kao dvanaestogodišnjakinji sa prvog putovanja u inostranstvo. Sleteli smo na odredište, izlazimo iz aviona i na pisti vidim kolonu ljudi kako stoji uredno jedan po jedan u redu i ukrcava se u avion. Bila sam zaprepašćena toliko da sam pitala tatu šta se dešava. „Ništa, tako Englezi stoje u redu“, bio je očev odgovor.

Kada smo se vraćali, na aerodromu mi je već bilo neprijatno i stidela sam se. Istovremeno su se ukrcavali putnici u dva aviona. Jedan je leteo za Beograd i pred njim se, naravno, bez ikakvog reda i principa tiskalo pedesetak ljudi koji su sa svih strana pokušavali da se domognu stepenica, i drugi, pred kojim je bila kolona ljuda koja je strpljivo stajala u redu jedan po jedan.

Ne sećam se, ali verujem da su se sigurno ukrcali u avion pre nas. Do dana današnjeg kod nas nisam videla takav red, iako nas još od vrtića uče da idemo dvoje po dvoje, jedni iza drugih, ali očigledno da je kod nas jači osećaj da ćemo pre stići na red ako se što više „zgusnemo“ i eventualno uspemo možda da se „promuvamo“ preko reda ili pak, samo sprečimo nekog drugog da to učini. Mentalitetska karakteristika – nepoverenje i nestrpljivost? Možda?

Mada me zbunjuje to što mnogi kažu da kada nismo u zavičajnom okruženju, vrlo dobro znamo sva pravila ponašanja.

Primer drugi

U mom susedstvu u jednoj zgradi se jedna preko puta druge nalaze dve banke. Pandemija u punom jeku, uplaćene su penzije, na prostoru ne većem od desetak kvadratnih metara stoji, da ne preteram, ali bar 30 ljudi. Da, imaju maske, ko na nosu, ko na bradi, ali uredno dišu jedni drugima za vrat. Bankomatu je nemoguće prići, kao što je i onima koji su uspeli da završe posao u banci nemoguće da izađu i probiju se kroz ovaj ljudski štit.

Ostajem zbunjena, ljuta, besna. Pitam se zašto tako? Obe banke imaju radnike obezbeđenja koji tu stoje i „pokušavaju“ da uvedu neki red. Ko bi trebalo da vodi računa da ovi ljudi ne stoje ovako? Zašto ne dele brojeve? Zašto ne postave barijere kako bi ljudi bili prinuđeni da stanu jedni iza drugih? Zašto mislimo da će se red brže kretati ako stojimo gusto zbijeni?

Neću sada pominjati one koji pokušavaju da uđu tako što žele: „Samo nešto da pitam?“. To je već druga vrsta mentalitetske karakteristike naših prostora.

I sad se opet vraćam na priču s početka. Kako je moguće da u kovid ambulanti ljudi onako pokušavaju da dođu na red da obave pregled? Pitam se, koliko li se ljudi vratilo kući kada je videlo ovaj haos i nije bilo pregledano, a imali su kovid infekciju, kao i koliko li je onih koji su došli sa običnom prehladom otišlo kući zaraženo koronavirusom.

Mentalitet? Nepostojanje doslednih pravila? Istorijsko nasleđe? Dežurni krivci – Turci? Nedostatak urbane kulture? Socijalizam? Tranzicija? Liberalni kapitalizam? Ili sve zajedno?

Naravno, evo već skoro dve godine ne uspevam da držim propisano rastojanje u bilo kojoj samoposluzi. Već sam digla ruke od tog nauma, jer mi je dosadilo da me opominju da se pomerim, jer je već troje ljudi ispred mene stavilo robu na traku pred kasom. Šta se čeka?! Guraj se! Upakuj se kao sardina i opet onaj pogled u stilu „Šta glumiš?“. Pokušavam nekako kolicima da napravim barijeru, pa čas stojim ispred, a čas iza njih, ne bih li se makar malo odmakla.

Uredno pokušavam u autobus da ulazim na prednja vrata. Nekad mi uspe, nekad ne, jer neko stoji na tim istim vratima ili izlazi. Ne mogu da izađem i na srednjim vratima jer većina putnika pokušava tu da uđe. Ni to ne možemo da naučimo. Pitam se kako su u vreme socijalizma svi znali da treba ući na zadnja vrata i kupiti kartu kod konduktera? Danas čak većina misli da ni kartu ne treba platiti, tako da nije bitno ni kako ćemo ući ili izaći iz autobusa.

Naučila sam i da za sve one koji pretiču kolonu automobila dok svi uredno stojimo mislim kako možda žure jer su u nekoj velikoj nevolji. Tako mi je lakše. Mada ne uspem uvek da se uzdržim, a da spontano ne ispalim i poneku psovku na njihov račun.

Doduše, i ta osobina se ceni u našem društvu. To su oni „sposobni“ koji u svakoj situaciji uspeju da se snađu, da ne čekaju, da ne plate, da završe posao preko reda i slično….