Inflacija ruši Vučića?

Već krajem novembra rast cena je premašio uvećanje BDP i dostigao 7,5 odsto, pa je izvesno da je u poslednjih dvanaest meseci kupovna moć građana stagnirala.

Uskoro će deset punih godina otkako su naprednjaci i njihov čelnik na vlasti. Jedva su dočekali da zasednu u fotelje i ne ispuštaju kajase kojima upravljaju, a bogme i bogate se, piše 021.rs.

Izbora se nisu plašili, raspisivali su ih kadgod im se prohtelo. Potisnuta i razdeljena opozicija nije im bila protivnik.

No, vremena i prilike se menjaju: sa scene je otišla Angela Merkel, politička zaštitnica srpske narodnjačke opcije, energetska kriza je dobrano prodrmala vladajuće strukture u Evropi, pa i u Srbiji, snažno zaoštreni politički odnosi između SAD sa jedne i Rusije i Kine sa druge strane, gotovo da onemogućavaju vođenje izbalansiranije politike prema trima velikim silama, u čemu je predsednik Srbije imao uspeha.

Međutim, ništa od nabrojanog, ma koliko bilo ozbiljna pretnja, nije ono od čega strepi čelnik SNS. Nije to ni pandemija koja ulazi u treću godinu haranja. Ono što plaši Aleksandra Vučića jeste inflacija. Posve nepostojeća unazad deceniju, lane se pojavila i nagovestila da bi tekuće i narednih sezona mogla dostići izrazito visoke procente. Što je još gore, pojavila se u celom razvijenom svetu, te će globalne cene i dalje rasti naviše.

Pogotovo malim i siromašnim državama je teško da odole takvim takvim trendovima, čak i kada strogo vode računa o potrošnji. I Srbiji, naravno.

Statistika nam govori da je već krajem novembra rast cena na malo u Srbiji dostigao 7,5 odsto i tako premašio rast BDP od 7,2 odsto. Praktično, građani neće ni osetiti blagodeti prošle godine uvećanog nacionanog proizvoda. Naši ministri vole da ističu kako je inflacija, najveća unazad deset sezona, došla spolja, ali to samo znači da je vlast procenila da ne može da suzbije uticaj globalnih cena, odnosno da bi eventualni potezi u takvom smeru dodatno pogoršali situaciju.

Beskrajno štampanje novca

U svetu inflacija je ozbiljna, u SAD je dostigla 6,2 odsto, najviše unazad tri decenije, dok je u Evropi dostigla 5,2 odsto, takođe nezabeleženo još od početka poslednjeg desetleća prošlog veka. Uzrok rasta nije nepoznat, naprotiv, brojni ekonomisti već godinama iščekuju baš ovaj efekat velike količine novca upumpane na startu pandemije kako bi se održala potražnja, time i ekonomski život. Samo su SAD udvostručile masu novca u prometu, a tek nešto niže bilo je uvećanje emisije Evropske centralne banke.

Nevolja je, pak, što je „štampanje“ dolara i evra početkom pošasti došlo u trenutku kada je već bilo previše novca u opticaju. Kako dolara, tako i evra, funti, jena, zapravo svih važnijih valuta. Razlog je finansijska kriza sa kraja 2008, kada je, takođe, na tržište ubačena ogromna svota vodećih valuta.

No, tada je znatno veći deo ubačenog novca potrošen na ispravljanje loših bilansa banaka, a deo se našao i na berzi što je uzročilo snažan rast cena akcija. Relativno mali deo je otišao na kredite građanima i privredi, pa uticaj novoubačenog novca na cene realnih predmeta i usluga nije bio izraženiji.

Cene hrane i struje

Ovoga puta je sasvim drugačije. Banke nemaju previše loših bilansa, pa je novac kreditima usmeravan prema građanima radi održavanja potražnje. Kako je pandemija napravila brojna uska grla u proizvodnji i distribuciji, a u mnogim slučajevima je i prekinula proizvodne lance, izrada dobara je primetno umanjena.

Manjak je naročto vidljiv kod pojedinih delova vitalnih za proizvodnju „pametnih“ uređaja, električnih automobila i najsloženijih elektronskih aparata. Verovatno je najveći zastoj bio u proizvodnji čipova, na kojima počiva aktuelna digitalizacija. Situacija je primorala banke da finansiraju obnovu i ubrzanje proizvodnje, pa je gro novčane mase kreditima usmeravan preduzećima. Sve skupa došlo se u situaciju da se, u odnosu na neposredno predpandemijsko vreme, sa mnogo više para kupuje uočljivo manje robe. I tržište je reagovalo inflacijom.

Posebno je nezgodno što je teško brzo i u punoj meri revitalizovati proizvodnju, obnoviti prekinute lance, suzbiti uska grla. Stoga će još neko vreme biti neophodno snažno kreditirati i privredu i potražnju kupaca kao načina očuvanja ekonomskog života tokom ograničenja koje nameće život u pandemiji.

Što se tiče Srbije i siromašnih zemalja, najnezgdonije je što se inflacija ispoljila najviše kroz rast cena hrane, energenata i energije. Time je rešenje jednog problema uzročilo nov, pitanje socijalne izdrživosti inflacije. Posebno kada su u pitanju slojevi stanovništva skromnijih primanja i imovnog stanja. U Srbiji siromašniji na hranu i energiju troše i do 80 odsto prihoda, pa ih i minimalno poskupljenje bilo hrane, bilo energije dovodi na samu ivicu egzistencije.

Budžetska politika

Ukoliko hoće glasove ove populacije, a na njih je u dobroj meri računao svih deset godina vladanja, Vučić mora, bar do aprilskih izbora, da rast cena snizi na najmanju moguću meru, a pitanje je da li će i to biti dovoljno. Sa druge strane, krajem godine izrazito pogoršani globalni poltički odnosi i neverovatan rast cena gasa i struje, i visok rast cene nafte su podsticajni upravo za dalji rast inflacije. Drugim rečima, predsednik Srbije se našao pritisnut između snažnog uticaja globalnog trenda i potrebe da očuva sopstveno biračko telo.

Daleko od toga da država Srbija nema mogućnosti da ublaži, izvesno vreme i odloži, pritisak spoljnih cena. Potrebno je da vodi odgovornu budžetsku politiku. Međutim, Vučić uživa da ličnim potezima rešava pojedina pitanja, što se može tumačiti i kao kupovina birača.

Tako je i za narednu godinu odlučio da budžetski deficit bude 3,2, znatno više od uobičajenih jedan odsto, pa se pored nagomilanih 30,4 milijardi evra javnog duga, zadužio za dodatnih 1,7 milijardi. Dobar deo novog zaduženja planira da utroši u vidu podrške pojedinim grupama, porodicama za prvo, drugo ili treće dete, mladima između 16 i 30 godina starosti, penzionerima, nezaposlenima…

Nije sporna pomoć slabije stojećim grupama, ali ona bi trebalo da bude iz redovnog budžetskog priliva.

Prava cena duga

Naravno da relativno komotna budžetska politika podstiče inflaciju. Pogotovo ako se rast cena već uobičajio i ako pristisci ne dolaze samo od domaće potražnje, već i sa globalnog tržišta. A u svetu se tek očekuje prava inflatorna pretnja. Tolika da se najveće centralne banke pripremaju i započinju korenitu promenu monetarne politike.

Tako FED, američka centralna banka, već smanjuje visinu otkupa obveznica privatnih kompanija. U godini koja započinje planira i da najmanje tri puta poveća referentnu kamatnu stopu, što je već započela Engleska banka. Slično razmišlja i ECB iz Brisela, a sa rastom kamata poskupljuje i svako zaduženje. Kako ono koje se tek planira, tako i sva zaduženja iz prošlosti.

Za Srbiju to znači da tek dolaze vremena kada će morati da plati cenu od 16 milijardi evra, koliko su naprednjaci zadužili državu podižući javni dug sa 14,8 na 30,4 milijardi. A planiraju još.

Već krajem novembra rast cena je premašio uvećanje BDP i dostigao 7,5 odsto, pa je izvesno da je u poslednjih dvanaest meseci kupovna moć građana stagnirala.