Kako se stariji u selima u Srbiji snalaze u eri digitalizacije

Postavlja se pitanje kako se oni snalaze u eri digitalizacije.

Pojedini stariji meštani nekoliko sela na jugu Srbije kažu za Euronews Srbija da ne koriste internet, a oni koji se koliko-toliko snalaze koriste, kažu, tek po neku mogućnost.

Meštanka Prve Kutine Vidosava Stanojević rekla je da zna šta je internet i da ima kablovsku, ali da ne koristi internet jer je stara.

I meštanin istog sela Bratislav Todorović kaže da u selu ima interneta ali da ga on ne koristi.

„Pa samo nešto osnovno, da pogledam recepte, neke novosti i ništa drugo“, rekla je meštanka Radikine Bare Nega Arsić.

Ona je rekla da ne koristi mogućnosti e-uprave, niti plaća račune preko mobilnog telefona jer ne bi znala kako to da uradi, ali da ima dva sina koja znaju to da rade.

„Račun (plaćam) na šalteru, to mi je najsigurnije“, rekao je Bratislav Todorović, meštatin Prve Kutine.

Servis e-agrar za poljoprivrednike funkcioniše više od godinu dana, ali tu neretko ima problema.

„Nemam kompjuter, znači na telefonu to ja ništa ne mogu. Sad stigne mi onaj mail, kako se to kaže. Stigne mi, ja to ne mogu da otvorim, da pročitam šta su mi poslali“, rekao je Dragan Manojlović, meštatin Radikine Bare i dodaje da svakako mora da to završi na šalteru ili u kancelariji.

Meštatin Donjeg Međurova Siniša Cekić kaže da se jednom godišnje radi prijava za registraciju za korišćenje subvencija.

„Kad sad to uradiš, prođe godina, a sledeće godine si već zaboravi šta je trebalo da uradiš“, rekao Cekić.

Zbog nesnalaženja, dilema ili starih navika, i u eri digitalizacije ne može bez redova na šalteru.

„I kad se razumeju, desi se da zaborave, da ne znaju kako da uđu u neku aplikaciju, zaborave lozinku, zaborave takve stvari i onda opet dođu kod nas na šalter, da im mi ponovo sve ispočetka objasnimo“, rekla je Helmina Pejović iz Grdaske uprave u Nišu.

Više od 85 odsto domaćinstava u Srbiji ima internet priključak, podaci su Republičkog zavoda za statistiku za 2023. godine, a najviše u Beogradu, najmanje u Južnoj i Istočnoj Srbiji.

Ipak, podaci Evrostata govore da osnovne digitalne veštine ima tek trećina građana Srbije.

Postavlja se pitanje kome je prepuštena briga o tome da li će se i kako stariji i ne samo stariji osposobiti za korišćenje digitalnih usluga.

Psihološkinja Ana Mirković sa Instituta za digitalne komunikacije kaže za Euronews Srbija da u ovom trenutku nikom nije tako sisematski i sistematično prepuštena briga o tome.

Ona kaže da je bila deo tima na jednom projektu Evropske unije i da su od februara do juna edukovali oko 1.000 starijih sugrađana o medijskoj pismenosti, i to u najvećim gradovima u Srbiji.

Prema njenim rečima, ljudi sa sela nemaju nikakvu edukaciju, niti im je neko pokazao kako da se snađu u doba digitalizacije, niti imaju infrastrukturu.

„Treća stvar, što su ljudi stariji, to je veći gard prema novim tehnologijama, imaju već neke ustavljene modele ponašanja i imaju veliki otpor prema svemu što je novo. Potrebno je zaista da se radi i na edukaciji i na podizanju motivacije, da im se pokaže praktično šta oni dobijaju, kako štede vreme, eventualno novac, da bi oni uopšte hteli da su upustili u tu novu avanturu učenja nečeg tako za njih komplikovano“, rekla je Mirković.

Kada se kaže infrastuktura, Mirković kaže da se misli na to da sela imaju internet, ali da su njihovim meštanima za veliki broj servisa potrebni i mobilni telefoni, aplikacije, update sistemi na kompjuterima.

„Kada kažemo infrastruktura, ne mislimo samo na internet, mislimo i na tu tehnologiju koju oni mogu da imaju ili treba da posleduju da bi mogli da urade nešto online. To je jedan pravac delovanja, drugi pravac delovanja mora da bude kontinuirana, smislena edukacija, prilagođena specifičnostima ove ciljne grupe“, smatra Mirković. .

Stari ljudi, navela je, već imaju neke ustaljene modele ponašanja i među njima postoji veliki strah od digitalnih tehnologija.

„Jako veliki deo, na primer, edukacije posvetimo tome da ih oslobodimo straha, jer oni su iz vremena pisaćih mašina i kad nešto pogrešite onda to morate da zgužvate, pocepate pa krenete ispočetka. Njima je samo ta opcija povratka unazad bila senzacionalno rasterećujuća, ali to ljudima treba reći, treba ih ohrabriti“, rekla je Mirković.

Ona smatra da nije dovoljna jedna jednokratna edukacija nije dovoljna, da ona treba da bude kontinuirana i da obavezno postoji neki vid mentorske podrške.

„Desilo se, na primer, da smo imali po šest radionica u Beogradu, Novom Sadu i Nišu i stariji od 70 godina su dolazili na svaku od tih radionica. Kada bismo ih pitali zašto sada ponovo slušaju što su sve slušali, oni kažu – moram da ponovim“, rekla je ona i dodala da je kod starijih ljudi pamćenje i usvajanje novih informacija dosta usporeno i otežano.

Ona kaže da istraživanja u Evropi pokazuju da su stariji ljudi u Srbiji najmanje digitalno pismeni, a da digitalna pismenost, osim korišćenja digitalnih tehnologija, podrazumeva i kreiranje sadržaja, postova koje objavljuju, kao i kritičko razmišljanje onoga što do njih dolazi.

„Na primer, stariji ljudi, pošto su takođe dominantni iz neke predigitalne ere, ne mogu da sagledaju opseg mogućnosti da ih neko prevari, a ne vide ni razlog zašto bi ih neko varao, tako da vrlo često postanu i žrtve prevara i na tome treba raditi“, rekla je Mirković.

Digitalizacija je, dodaje, trend koji je svuda u svetu u velikom progresu i da u tom smislu treba dobro osmisliti i strateški planirati projekat u kojem će učestvovati različite institucije i različite instancije društva na širenju digitalne pismenosti jer se nikada nećemo vratiti „samo na papir i na olovku“.