Ko pruža podršku ženama žrtvama porodičnog nasilja u seoskim sredinama

Učesnice istraživanja Pokrajinskog zavoda za ravnopravnost polova (2010) ističu neophodnost udruživanja žena na selima, kao način da se unapredi njihov kvalitet života. Čak i kada se to udruživanje odnosi na proizvodnu i zanatsku delatnost, svaki prostor u kom borave žene može biti siguran za deljenje strahova i nesigurnosti.

O tome ko je na prvoj liniji kada treba pružiti pomoć ženama žrvama porodičnog nasilja u seoskim sredinama u Srbiji, razgovarali smo sa Andrijanom Čović iz Udruženja „Femplatz“ i sa Nevenom Ostojić iz Ženskog centra Užice.

Nevena Ostojić za 021.rs kaže da se žene na selu vrlo retko odlučuju da prijave nasilje koje trpe, a da poveravanje može da krene od najbližih srodnika ili članova porodice. 

 

„Institucije im zaista nisu dostupne i to jeste veliki problem, pre svega zato što većina njih nema prevozno sredstvo, to jest, same ne voze, zavisne su vrlo često i od samog nasilnika da bi uopšte stigle do grada ili neke institucije. Zatim, mali broj autobuskih linija autobuskog prevoza. Vrlo često njima treba dosta da samo dođu do autobuskog stajališta u njihovom selu. Često imaju i mnogo obaveza i na imanju i oko dece i oko životinja, tako da je vrlo nezgodno da one odvoje recimo čitav dan da odu autobusom jednim ujutru i jednim uveče da se vrate, koliko ih ima. Tako da je to za njih zaista nezgodno i nekako zaista dugo oklevaju da se uopšte uključe institucije u to“, objašnjava sagovornica.

Situacija se, ocenjuje ona, dosta razlikuje od opštine do opštine, od sela do sela. Od toga kojoj lokalnoj samoupravi pripadate, može u velikoj meri da zavisi da li ćete dobiti adekvatnu zaštitu i podršku. 

 

Ženski centar „Užice“ u kom Nevena Ostojić radi kao psihološkinja postoji od 1998. godine, a nastao je kao rezultat inicijative 15 žena čiji cilj je bio da se u lokalnoj sredini progovori o realnom položaju žena. Od 2012. godine sastavni deo rada organizacije je i borba protiv rodno zasnovanog nasilja, što je rezultiralo uspostavljanjem SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja u avgustu 2015. godine. 

 

„Mi, na primer, pratimo i rad institucija u Zlatiborskom okrugu i Jugozapadnoj Srbiji i optrilike znamo kako funkcionišu određene opštine, šta gde mogu dobiti, u kojim mestima postoje službe za pravnu i psihološku pomoć, i koje institucije u tom mestu će zaista moći da dobiju adekvatnu podršku. Tako da uvek možemo da razmenimo te informacije, da ih uputimo, da propratimo kroz tu proceduru, šta su zaista dobile ili uspele da ostvare, bilo to u Centru za socijalni rad ili nekoj drugoj ustanovi lokalne samouprave. Zaista je to dosta individualno, ali opet se trudimo da prikupimo sve relevantne podatke upravo zbog tih naših korisnica kako bismo mogle da ih uputimo na pravi način“, navodi Ostojić.

Andrijana Čović iz Udruženja žena „Femplatz“ koje je radilo istraživanje o položaju žena na selima u Srbiji, kaže da su udruženja žena zapravo najzastupljeniji tip udruživanja građanki i građana sa sela.

 

„Ipak, vrlo se razlikuje nivo razumevanja od udruženja do udruženja. Vrlo mali procenat njih je edukativno usmeren, u tom smislu da će se baviti unapređenjem položaja žena. To su uglavnom razni tradicionalni radovi, humanitarni rad i tako dalje. Tek tamo gde se vide veze sa nekim ženskim organizacijama koje su pri nekim većim centrima ili većim gradovima, tu postoje sistemi podrške kroz ženske organizacije“, objašnjava Čović.

 

Isto primećuje i Ostojić, te dodaje da je u okviru Ženskog centra, sprovođen program koji se bavio ženama sa sela i njihovim ekonomskim osnaživanjem. Kroz taj program osnovana su mnoga udruženja u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, kojima su one pomogle. 

„Vođene su kroz to kako da osnuju udruženje, kako da plasiraju proizvode… U suštini, ti prvi koraci bili su orijentisani na to ekonomsko osnaživanje“, navodi ona.

 

Kako kaže, tokom rada sa ženama na selu, primetile su da su žene koje su aktivne u svojim zajednicama nekako uvek te kojima se njihove sugrađanke obraćaju kada im je potrebna podrška u različitim segmentima života, pa i u izlasku iz nasilnog odnosa. 

„Baš zato smo mi, kada smo prepoznale to odlučile da sa tih 12 udruženja sa kojima aktivno sarađujemo održimo jednu obuku gde ćemo im objasniti fenomen nasilja u porodici, kako se dešava, zašto žrtva ostaje u tom odnosu i zbog čega se one ne odlučuju da nasilje prijave, ali i da im objasnimo na koji način one mogu biti ta osoba od poverenja u svojim zajednicama“, navodi sagovornica 021.rs.

To se, kako kaže Ostojić, odnosi uglavnom na prve korake, gde će one uputiti žene u situaicji nasilja na njihov SOS broj telefona, gde mogu dobiti pravnu, psihološku i socijalnu podršku, ali i na to da znaju šta su nadležnosti institucija u tim slučajevima, kako bi tim ženama mogle da ponude tačne i proverene informacije. 

„Zaista se to pokazalo kao dobar model jer veliki broj žena nam se tako preko tih udruženja javljao. Čule su za našu uslugu SOS telefona. Mi smo čak i neke akcije u tim selima organizovale, gde smo delile promo materijale, obaveštavale o uslugama. Isto tako smo sprovele neke vrste intervjua, iz kojih smo saznale više o tome na koji način te žene na selu razmišljaju, šta su njihove osnovne prepreke u izlasku iz nasilja“, ističe Ostojić.

 

Udruživanje žena u seoskim sredinama, gde su one često isključene iz političkog i društvenog života, zato je važno, bez obzira po kom osnovu nastajalo. Ovakva udruženja imaju širi uticaj na čitavu zajednicu, jer predstavljaju prostor u kom žene razgovaraju, dele svoje priče i pomažu jedne drugima.