Ko su najčešće žrtve trgovine ljudima u Srbiji?

Od marta 2002. godine do kraja 2021. godine nevladina organizacija Akcija protiv trgovine ljudima ASTRA identifikovala je 562 žrtve trgovine ljudima u Srbiji, a samo tokom 2021. godine primila je čak 5.386 poziva korisnika koji su prijavili nasilje ili tražili podršku, podaci su Godišnjeg izveštaja te organizacije. 

Iako poslednjih godina zvaničan odgovor na trgovinu ljudima jača, o ovom krivičnom delu se i dalje nedovoljno govori, saglasni su stručnjaci.

S obzirom na to da je reč o jednoj od „tabu tema“ srpskog društva, za trgovinu ljudima se vezuju brojne predrasude najčešće zbog nedovoljne informisanosti. Jedna od učestalih predrasuda jeste da su žrtve trgovine ljudima strani državljani, bez dokumenata, kao i da se „to dešava tamo negde, a ne kod nas“, piše N1.

Uprkos tome što zvanična statistika ukazuje na zajedničke karakteristike žrtava, Andrijana Radoičić iz Udruženja građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja ATINA napominje da generalizacija, kada je reč o žrtvama, nije opravdana.

Prema njenim rečima, mišljenje da su žrtve trgovine ljudima najčešće lakoverne i neobrazovane osobe predstavlja još jednu od predrasuda. Kako kaže, svako može biti u riziku da postane žrtva – muškarci i žene, dečaci i devojčice, nezavisno od svog porekla, godina, nacionalne pripadnosti, obrazovanja, socijalnog statusa ili neke druge osobine.

Statistika pokazuje da su u Srbiji najčešće žrtve maloletnici (64 odsto od identifikovanih žrtava u prvoj polovini 2019. godine), žene i devojčice (u 2018. godini 36 i 39 odsto), a primetan je i veći broj muškarca koji su žrtve radne ekspolatacije.

Da su i muškarci na udaru trgovaca ljudima, pokazuju i podaci Godišnjeg izveštaja organizacije ASTRA za 2021. godinu, koji pokazuju da je od 562 žrtve trgovine čak 112 bilo muškog pola.

„Kad govorimo o žrtvama nasilja, volela bih da naglasim da se ne može govoriti o tipovima ličnosti koje su podložnije da postanu žrtve, jer se time stavlja akcenat na odgovornost žrtve“, rekla je psihološkinja Milica Jeremić.

Međutim, u praksi se pokazalo da je najveći broj žrtava trgovine ljudima prethodno imao iskustvo nasilja i to najčešće u primarnoj porodici. To su, prema rečima ove psihološkinje, osobe koje su još od ranog detinjstva naučile da je imperativ ‘ćuti i trpi’, i da to ima duboke korene u patrijarhatu.

Žrtve odustaju od svojih potreba i svega šta bi same želele i pristaju da se povinuju tuđim željama i zapovestima. Neretko imaju i nisko samopouzdanje, osamljuju se i nemaju poverenja u ljude u svom okruženju. Njoj nedostaje pohvala, tvrdi Jeremić i dodaje da joj je naročito potrebno razumevanje – da je neko sasluša i bude joj podrška, a da je u nedostatku toga njome lako manipulisati.

Saglasna sa tim, Radoičić ističe da je najčešće reč o devojčicama i ženama koje generacijama unazad trpe nasilje i kojima društvo nije poslalo poruku da je ono kažnjivo i zabranjeno. One često, napominje, ulaze u odnose koji bi nekome drugom delovali kao rizični ili nasilni, neprepoznajući šta može biti ishod tih odnosa, te na taj način bivaju uvučene u eksploataciju i trgovinu ljudima.

Radoičić naglašava i da žrtve uglavnom nisu svesne da to što im se dešava nije dozvoljeno zakonom, da to nisu zaslužile, niti su na bilo koji način tu situaciju same izazvale. Problem je u tome što one od nasilnika dobijaju upravo suprotne poruke, trgovaca ljudima, ali i državnih institucija i patrijarhalnog društva.

Umesto podrške, tvrdi predstavnica udruženja ATINA, njih uporno pitaju zašto je uopšte krenula sa njim, zbog čega je pristala i zašto nije nešto uradila da pomogne sebi, dok ih trgovci ljudima i nasilnici uveravaju da su same krive i da su svojim ponašanjem izazvale situaciju u kojoj su. A one, upravo zbog pređašnjeg iskustva nasilja, poveruju da je to „njihova jedina realnost“ jer je to život u kom su odrastale, zaključuje Radoičić.

Sa druge strane, koordinatorka Sigurne kuće i nekadašnjeg skloništa za žrtve trgovine ljudima Vesna Stanojević, ističe da su mlade devojke, naročito one koje su iz siromašnih sredina, posebna ciljna grupa trgovaca ljudima.

Devojke koje su u internatima, školama ili domovima često poveruju u priče kada im se ponudi posao za koji će dobiti dobru zaradu, tvrdi Stanojević. „Mnogo je važno da ne veruješ onome ko ti nije poznat – tebi, tvojoj porodici i okruženju. Ako si u domu ili bilo kakvoj ustanovi, moraš da prijaviš ako ti neko nudi idealne uslove za rad, jer idealnih uslova nema“, napominje ona i dodaje da se ti idealni uslovi ubrzo pretvore u ‘pakao’“, kaže ona.

Stanojević ukazuje na to da je neinformisanost jedan od glavnih uzroka trgovine ljudima, jer internet nije dostupan svima kao i mobilni telefon posredstvom kog ljudi mogu da se informišu i edukuju o trafikingu.

„Mnoge devojke su iz siromašnih sredina, gde se faktički jedva preživljava i zato je mnogo važno da te informacije budu dostupne svakodnevno, da se o njima priča i u školama – da bi te devojčice i dečaci znali kako da prepoznaju trgovinu ljudima“, poručila je koordinatorka Sigurne kuće.

Ona je podsetila da postoje organizacije koje se bave prevencijom trafikinga i pomoći žrtvama, kao što su ATINA i ASTRA, koje imaju obučene kadrove. Ipak, naglašava Stanojević, samo postojanje organizacija i SOS linija nije dovoljno da bi se smanjio broj žrtava trgovine ljudima, važno je i da žene sa ovim iskustvom budu prisutne i u javnosti, kako to „na kraju ne bi ostalo mrtvo slovo na papiru“.

U prilog tome govori i poslednji izveštaj grupe eksperata za suzbijanje trgovine ljudima Saveta Evrope (GRETA) u kojem se predlaže da državni organi Srbije treba da nastave svoje napore na podizanju svesti o rizicima trgovine ljudima među decom, roditeljima, nastavnim osobljem i stručnjacima za zaštitu dece, s posebnim obraćanjem pažnje na Romsku zajednice i decu u uličnoj situaciji, kao jedne od najugroženijih grupa u našem društvu.

Prema njenim rečima, uloga policije je od naročitog značaja u svim fazama od prevencije, preko otkrivanja slučajeva do hapšenja trgovaca ljudima.

Statistika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije pokazuje da su 2021. godine podnete 23 krivične prijave zbog sumnje na trgovinu ljudima, dok je otkriveno 27 krivičnih dela, od čega čak četvrtina u Beogradu.

Preostala krivična dela trgovine ljudima otkrile su policijske uprave u Jagodini, Nišu, Prokuplju, Novom Sadu, Subotici, Kikindi, Pančevu, kao i Uprava krininalističke policije Služba za borbu protiv organizovani kriminala (SBPOK).

Svi počinioci su državljani Srbije, među kojima je najviše njih starosti od 21 do 30 godina. Od ukupno 46 oštećenih, 45 su državljani Srbije, a jedan je državljanin Bosne i Hercegovine.

Najviše žrtava, čak 50 odsto njih, nalazi se u starosnoj kategoriji od 21 do 40 godina, i svi oni bili su eksploatisani u Srbiji.

Ukoliko imate saznanja da je neko žrtva trgovine ljudima, podatake o lokaciji gde se odvija eksploatacija i/ili o organizatorima trgovine ljudima, možete pozvati Upravu krininalističke policije, koja radi 24/7 pozivom na broj 0800 100 388, lokalnim policijskim stanicama, kao i Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima na broj telefona +381 63 610 590. Pored državnih institucija građani mogu prijaviti trgovinu ljudima i organizacijama civilnog društva: ASTRA na SOS telefon: + 381 11 785 0000 i Atina na dežurni telefon: +381 61 63 84 071.

Ovaj članak je kreiran u okviru projekta „Prevencija i borba protiv trgovine ljudima“, koji se sprovodi uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, a u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku 2019-2022″. Stavovi koji su u njoj izraženi ni u kom slučaju ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije i Saveta Evrope.

Od marta 2002. godine do kraja 2021. godine nevladina organizacija Akcija protiv trgovine ljudima ASTRA identifikovala je 562 žrtve trgovine ljudima u Srbiji, a samo tokom 2021. godine primila je čak 5.386 poziva korisnika koji su prijavili nasilje ili tražili podršku, podaci su Godišnjeg izveštaja te organizacije.