Koliko često muškarci uzimaju prezime žene prilikom venčanja

Prezime rođenjem nasleđujemo od predaka, ali prema običaju žene udajom uglavnom očevo prezime zamenjuju prezimenom muža. Iako je ovakva tradicija jaka, sada se učestalije nego ranije odlučuju da ostave i svoje prezime i pritom uzmu muževljevo, dok ređe zadržavaju postojeće. Sa druge strane, obrnuta situacija, da muškarac prilikom ženidbe uzme prezime svoje izabranice, na nivou je statističke greške.

Zvaničanih podataka o tome koliko među sklopljenim brakovima ima onih u kojima je muškarac prilikom venčanja uzeo prezime svoje supruge, ne postoji, ali sve govori da je ovakva situacija na nivou statističke greške. Stoga, priča da je jedan muškarac uzeo ženino prezime i zadržao ga nakon razvoda, pa se potom ponovo oženio, a nova supruga preuzela to prezime, deluje kao urbana legenda. Ali – desilo se.

Iako je tradicija po kojoj žene uzimaju prezime muža na venčanju i dalje živa, ovakva ustaljena praksa ipak se polako menja. Slabljenje patrijahalnog društva i pojava feminizma je poboljšala položaj žene, samim tim i pravo izbora u ovom segmentu.

Kustos-etnolog Svetlana Mesicki za N1 kaže da je emancipacija žena dovela do toga da čuvaju svoj lični indentitet, između ostalog i prezime koje stiču po rođenju, te da danas, u sve većem broju žene dodaju svome prezimenu i prezime muža nakon stupanja u brak, a da nešto manje zadržavaju samo svoje.

Kada je u pitanju obrnuta situacija – da muškarci uzimaju ženino prezime – to se prema njenim rečima događa iz dva razloga. Jedan je da bi sakrili svoj indentitet od zakona, dok je drugi da, ako žena ima strano prezime, dođu do povlastica u zemlji iz koje potiče supruga.

Niko ne vodi statistiku

Tokom 2023. godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je zaključeno 31.670 brakova, što je negde oko proseka, koji za period od 2019. do 2023. godine iznosi 31.283. Ipak, iako Zavod vodi detaljnu statistiku o zaključenim i razvedenim brakovima, pa se tako mogu naći informacije o nacionalnoj pripadnosti, prethodnim brakovima, školskoj spremi ili starosti mlade i mladoženje, podaci o promeni prezimena nisu predmet statističke obrade.

I Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, u čijoj su ingerenciji matične knjige, na upit N1, kaže da ne vodi ovu evidenciju. Čak ni Ministarstvo unutrašnjih poslova ne poseduje podatak da li je i u koliko slučajeva tokom 2023. godine primilo zahtev za izdavanje ličnih dokumenata zbog promene prezimena osoba muškog pola, a po osnovu menjanja prezimena venčanjem.

Kao razlog tome, navode da, u skladu sa važećim zakonskim i podzakonskim propisima, evidencije o ličnim dokumentima koje vodi MUP, ne sadrže podatak po kom je osnovu građanin promenio prezime (venčanjem, rešenjem ili na osnovu izjave date na zapisnik).

Ove podatke nismo mogli da dobijemo ni na lokalu. Iz beogradskih opština uputili su nas na Sekretarijat za upravu Grada Beograda od kojeg odgovore nismo dobili, dok su iz Novog Sada odgovorili da ovakvu statistiku ne vode.

Neki od velikana iz srpske istorije menjali svoja prezimena

Korišćenje prezimena u srpskom narodu ustalilo se tek u 18. veku, a načini na koji su nastajala su razni. Najčešće su prezimena nastajala po imenu oca, takođe su izvođena iz imena plemena ili po mestu porekla, ali i po zvanju, zanimanju, nadimku, osobinama… Većina porodica u Srbiji, prema rečima Mesicki, nosi prezime po nekom od svojih predaka iz 19. veka.

„Uzrok ovoj pojavi leži u činjenici da su se prezimena u Srbiji do druge polovine 19. veka menjala iz generacije u generaciju, tako da je većina stanovništva nosila prezime po imenu oca. Tako se dešavalo da u jednoj kući tri različite generacije imaju tri različita prezimena. Godine 1851. knez Aleksandar Karađorđević je doneo ukaz o nepromenjivosti prezimena, čime je u većoj meri zaustavljen proces menjanja istih“, objašnjava Mesicki.

Uzimanje ženinog prezimena nakon venčanja u Srbiji je postalo učestalije nakon Prvog svetskog rata. Mesicki ističe da je u posleratnoj Srbiji veliki broj porodica ostao bez muškog potomka, te da su tada neki muškarci, ženidbom prelazili u kuću žene i nazivali se domazeti.

„Često domazet nije zadržavao ni svoje prezime već uzimao ženino ili ono koje su mu dodeljivale komšije – Domazetović. Domazetstvo je bila uobičajena pojava kod stanovništva severnoistočne Srbije, Hercegovine po Hrvatskoj i Bosni I Hercegovini. I danas na tim prostorima postoji prezime Domazetović“, kaže kustos-etnolog.

Ona podseća i da su neki od velikana iz naše istorije, promenili prezimena, iako to nije bilo venčanjem i uzimanjem prezimena žene.

„Knez Miloš Obrenović rođen je kao Miloš Teodorović, a 1810. god. uzeo je prezime po imenu svog dede Obrena. Naslednici velikog Karađorđa Petrovića danas se prezivaju Karađorđević. U daljoj prošlosti, Nemanjići su lozu nazvali po velikom županu Stefanu Nemanji, dok je dalja loza Lazarevića nastala od kneza Lazara Hrebeljanovića…“, kaže Mesicki.