Lažni doktori, patronažne sestre i psihoterapeuti – umesto provere slepo verujemo reklamama

“Ne možete glavom u zid otići u neku ordinaciju, a da ne znate da li je taj ko pruža tu uslugu adekvatno kvalifikovan, edukovan za to. Svaki lekar u Srbiji, i lekar opšte prakse i supspecijalista, ima licenciju na kojoj piše pored broja i za šta je licenciran”, navodi Novaković.

U ovom slučaju je nadležna Stomatološka komora, ali doktor ističe da postoji i Lekarska komora.

“I jedna i druga mogu da reaguju na neki način protiv takvih prekršajnih dela, zločina, ne znam kako da ga nazovem najtežim rečima, jer stvarno je nedopustivo da se takve stvari dešavaju”, poručuje Novaković.

Nekada smo verovali preporukama, danas lekare biramo na društvenim mrežama

Ranije smo verovali preporukama “od usta do usta”, a danas i lekare biramo na društvenim mrežama.

“Upravo te društvene mreže i prave problem, jer svi oni se najčešće na društvenim mrežama, kroz neke takozvane akcije, jeftinije ovog meseca, ove nedelje, svi se na neki način za to zakače. I onda manje provere da li ta ordinacija stvarno postoji i u APR-u, da li je registrovana za pružanje određenih delatnosti iz medicine”, ističe Novaković.

Doktor objašnjava da onaj ko ima diplomu Stomatološkog fakulteta može da se bavi estetskom medicinom, ali samo u perioralnoj regiji – odnosno oko usana.

“Stomatolozi su tvrdili da njihovi protetski radovi nekada ne mogu dovoljno da popune i izdignu usnu, recimo gornju, i onda da im se dozvoli da malo još filerima to dorade da bi ta njihova usluga bila kompletna. Ali ne i u drugim slučajima”, ukazuje Novaković.

Objašnjava da im nije dozvoljeno ni da rade sa drugim sredstvima osim sa filerima, a da se danas isključivo koriste prirodni kao što je hijaluron.

Mladima cilj da urade neki estetski zahvat, reklame sa popustima im posebno primamljive

Govoreći o tome zašto smo skloni da verujemo svemu što je na društvenim mrežama bez neke detaljnije provere, psihoterapuet Jovana Stojković kaže da je to najveći problem među mladima.

“Nažalost, posebno mladi nekako se povrgnu tome da traže sve te zahvate, pa čak i psihoterapeutske usluge preko Instagrama i raznih društvenih mreža. Da ne pričamo o tome da ih razni njihovi idoli reklamiraju, pa onda tu ide i akcija, snižene cene, pogotovo kada su značajni praznici kao što je Osmi mart”, navodi Stojkovićeva.

Ističe da radi sa adolescentima, kao i da im je jedan od prioritetnih ciljeva da čim napune 18 godina urade neki zahvat na svom licu ili telu, pa su im zbog toga primamljive reklame sa popustima na određene usluge kako bi to sebi mogli i da priušte.

Pored toga, oni veruju i komentarima koji se nalaze na određenom sajtu ili ispod reklame.

“Ljudi idu za instant rešenjima, retko ko proverava licence, da li neko ima otvorenu firmu. Treba, naravno, pre toga otići na konsultacije, videti radove te osobe pre toga, tako da nekako sve ovo treba da nas upozori za ubuduće kod koga idemo, kome se javljamo i kome se prepuštamo u svakom smislu”, naglašava Stojkovićeva.

„Cena ne treba da bude primarna u odluci“

Na pitanje da li cena treba da nam bude prvi znak upozorenja ako je drastična razlika u odnosu na druge ordinacije, doktor Novaković podseća na izreku “nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari”.

“Tako da im ja savetujem da se ne kače na to, da ta cena bude primarna u njihovoj odluci”, dodaje doktor.

Ukazuje da njega često pacijenti pitaju da im pokaže ranije radove, kao i da je to preporučljivo.

“Kod nas u estetskoj hirurgiji, kao delu plastične hirurgije, jako je bitno slikanje. U svakom ozbiljnom udžbeniku plastično-rekonstruktivne ili estetske hirurgije imate na početku uvodno poglavlje, fotografisanje, pre i posle. Jer to je nama jako važno pitanje kao sudsko-medicinski element danas, sutra, ako se koristi kod nezadovoljnih pacijenata”, ukazuje Novaković.

Zašto verujemo lajf koučima

Poslednjih godina svedočimo i pojavi navodnih psihoterapeuta, vodiča, lajf kouča na društvenim mrežama.

“Naši ljudi često ne znaju razliku između psihologa i psihoterapeuta. Diplomirani psiholog je osoba koja je završila osnovne studije. Međutim, osoba koja želi da se bavi psihoterapijom je u obavezi, u zavisnosti od određenog modaliteta koji odabere, a koji obično traje minimum četiri godine, da ima i supervizijski rad i lični rad na sebi. To je osnovna i velika razlika između diplomiranog psihologa i psihoterapeuta, a to je još četiri godine edukacije”, navodi Stojkovićeva.

Ipak, ima i onih koji nemaju nikakvu vrstu obrazovanja u tom smislu, ali smatraju da treba da utiču na živote drugih i da ih motivišu. Stojkovićeva navodi da to može da bude izuzetno opasno.

“Neka istraživanja govore da ukoliko je psihoterapija loša završena, da može dovesti i do suicida i do još veće depresije. Čak imamo i neka stanja koja su kontraindikovana da se u tom momentu radi psihoterapija”, objašnjava Stojkovićeva.

Objašnjava da i licence psihoterapeuta mogu da se provere.

“To moraju biti evropski sertifikovani modaliteti, a ne neki koji su kao lajf kouči. Pored toga i da li osoba ima otvorenu firmu, da se ne drži psihoterapija u kućnim uslovima, onlajn isključivo. Tako da to su neki prvi koraci”, ukazuje Stojkovićeva.

Za kraj, doktor Novaković je dao savet kako treba se postupamo ukoliko želimo da se podvrgnemo nekom zahvatu.

“Treba da se pre svega dobro raspitate ko to radi, sa kojim sredstvima radi i to u pravilniku piše, ne može se raditi sa bilo kojim sredstvima, to moraju biti sredstva koja imaju dozvolu ALIMS-a, naše Agencije za lekove i medicinska sredstva. Mora samo u zdravstvenim ustanovama da se radi, ni u kakvim salonima”, poručuje doktor Novaković.