• Maloletnička delinkvencija – kako razlikovati nestašluk od ponašanja koje decu vodi u kriminal

    Od januara do septembra, u Srbiji je u oblasti maloletničkog kriminala bilo 3.078 krivičnih dela. Prijavljeno je 2.330 maloletnih učinilaca. U istom periodu, učešće maloletničkog kriminala u ukupnom kriminalu iznosilo je šest odsto.

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
    Maloletnička delinkvencija – kako razlikovati nestašluk od ponašanja koje decu vodi u kriminal
    Foto: Pixabay

    Porodični psihoterapeut Sanja Đurđević rekla je za RTS da zabrinjava porast broja maloletnika koji ispoljavaju probleme u ponašanju. Dala je savet roditeljima da se obrate stručnjacima, ako ne žele da razgovaraju sa psihologom u školi.

    Neka deca su postala surovija i zločini koje ona čine su brutalniji, ali ono što ne možemo da kažemo da su svi maloletni učinioci krivičnih dela činili teška krivična dela sa monstruoznim akcijama – to pokazuju podaci iz policije.

    Kako kaže, zabrinjava porast broja maloletnika koji ispoljavaju probleme u ponašanju.

    „Videli smo u statistici one koji su procesuirani, ali oko 14.000 dece prošle godine prema izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu je ispoljilo poremećaje u ponašanju, odnosno probleme u ponašanju. Među tom decom su i oni koji vrše krivična dela – njih je oko 8.000, a oko 6.000 dece je ispoljilo samo probleme u ponašanju“, rekla je Đurđevićeva.

    Postoje li indikatori ponašanja koje bismo mogli da primetimo

    Đurđevićeva kaže da postoje indikatori ponašanja koje možemo da primetimo, ali napuštena je metodologija koja traži jedan uzrok u ponašanju maloletnika. Ovde je skup riziko faktora doprineo da deca učine krivično delo.

    Prema njenim rečima, to su deca koja se ponašaju malo čudno, surovija su prema vršnjacima, ne ispoljavaju emaptiju za tuđu bol, pokazuju sklonost kriminogenom načinu razmišljanja, dive se ljudima koji su bahati i bezobrazni – to su neki vidljivi znaci.

    Odgovarajući na pitanje kako da znamo da li je reč samo o nestašluku ili o problemu u ponašanju, Đurđevićeva napominje da sve što je nabrojala ne spada u obične razvojne nestašluke.

    Kada škola pozove roditelje, oni brane svoje dete

    Đurđevićeva kaže da je ne iznenađuje da roditelj na prvom sastanku neće ispričati kakva je porodična situacija i šta se sve dešava u porodici – da li su nekada imali neki problem sa detetom.

    „Možda nekada i nisu imali – dete nije ispoljavalo problem u porodici, ali ispoljava problem među vršnjacima što ne znači da je porodica funkcionalna u svakodnevnom životu, to znači ili se tu neguju slični stavovi koje i dete prenosi ili da nema emocionalne bliskosti i empatije“, objasnila je ona.

    Važno je da se roditelji obrate stručnjacima, ako ne žele da razgovaraju sa psihologom u školi, da se obrate dalje stručnjacima koji se bave porodicom, povlači Đurđevićeva.

    Moć školskih pedagoga

    Kada dete pravi probleme pedagozi imaju mehnaizme da obaveste Centar za socijalni rad, ako je dete ispoljilo elemente nasilja u školi.
    „Problem je da kada govorimo o deci koja imaju manje od 14 godina, ne postoji način i mehanizam da uđu u program tretmana. Ne postoji program prevencije u kome bi se prepoznavala rizična ponašanja“, ukazala je ona.

    Šta može da se promeni u sistemu

    „Potrebno je reorganizovati način pružanja pomoći deci i porodicama u riziku, omogućiti da postoje dnevni centri, savetovališta, kao što su nekada postojala u skoro svim domovima zdravlja – centri koji su vaninstitucionalni da se ljudi mogu sami obratiti, da pitaju za savet, za sada je ostavljeno da se obrate privatnim psihterapeutima, a ima i onlajn savetovališta“, ukazuje Đurđevićeva.

    „Sistem treba da stavi ovo kao prioritetan problem, a onda da ga rešava na način da to bude multidisciplinarni pristup više institucija: i zdravstvo i socijalna zaštita i obrazovanje i da svi moraju da budu uključeni“, zaključila je Đurđevićeva.

     

    Podeli vest:

    Facebook Twitter WhatsApp
  • NAJČITANIJE U POSLEDNJIH 96H

    Ostalo iz kategorije Srbija