Multikulturalnost Vojvodine – stvarnost ili mit

 

Tokom 2016. godine Republički zavod za statistiku evidentirao je 14 krivičnih dela koja su počinili maloletnici, a tiču se izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti u Srbiji. Podaci pokazuju i da se 13 od 14 tih dela dogodilo u Vojvodini.

 

Za uništavanje albanskih pekara u Novom Sadu 2014. godine kažnjeno je šest maloletnika. Najsvežiji primer dolazi iz Zrenjanina gde su na kapiji i zidu kuće ispisani uvredljivi grafiti na nacionalnoj osnovi.

 

Svakako da je Vojvodina, zbog velikog dijapazona nacija i najpodložnija takvim incidentima, ali direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže za 021.rs da se seća vremena Vojvodine u kojoj se živela multietničnost, gde je bilo prirodno stanje stvari da se ljudi susreću sa različitim jezicima, nošnjama i običajima.

 

„U međuvremenu su došle devedesete i potpirivanje nacionalizma koje je ostavilo trajne posledice na međuljudske odnose. Onda je usledio i priliv ljudi iz krajeva koji su bili zahvaćeni ratom. Oni su imali manju toleranciju na različitost jer su došli iz krajeva gde je ta mala tolerancija i dovela do ratova“, smatra Popov. 

 

Nasuprot sukobima između nacionalnih zajednica, zvanična politika načelno propagira multikulturalizam. Organizuju se manifestacije nacionalnih manjina, a nedavno je najavljena i obnova rodne kuće bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu.

 

Deluje kao da se neguje tradicija multikulturalizma u Vojvodini, kao i kultura sećanja na one koji su ovde rođeni, a koji nisu nužno pripadali većinskom narodu.

 

 

Za predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Tomislava Žigmanova, multikulturalnost pretpostavlja dobro osmišljen program pravnih instituta, politiku finansiranja i realizovanja sadržaja koji idu u prilog da se više nacija koje žive na istom prostoru priznaju na jednak način.

 

„Potrebno je da im se stvaraju jednake mogućnosti za njihov razvoj i da su one jednako vidljive u javnosti. Bez obzira na institucionalne aranžmane koji postoje, ne može se reći da je to sada slučaj u Vojvodini. Takođe, ne postoji ili nije dovoljno razvijena kulturna razmena. Kada je u pitanju praksa samih institucija, raspodele novca unutar pojedinih zajednica, tu postoji nejednakost, što onda svakako nije u skladu sa idejom multikulturalizma koji u nultom zahtevu ima da je svaka kultura jednako vredna i da svakoj treba dati jednaku mogućnost da se razvije u celosti“, ukazuje Žigmanov za 021.rs.

 

 

Često se multikulturalizam smešta na nivo dvojezične administracije, natpise tabla na ulicama, ali ona se tiče i kultura. Same po sebi one su autonomne i ravnopravne, tako da se ne može govoriti o velikim i malim kulturama, jer svaka je specifična na svoj način.

 

Kao kritika multikulturalizma navodi se to da se u njemu sve kulture getoiziraju. Odgovor na tu kritiku glasi da se one ne getoiziraju, osim ako to ne čini državna vlast, nego da međusobno utiču jedna na drugu i da se prepliću. To bi značilo da svaka nacija neguje svoju kulturu, ali da upoznaju i kulture suseda.

 

Na pitanje imamo li takav multikulturalizam u Vojvodini danas, književnik Laslo Vegel kaže da se o tome sve manje može govoriti.

 

„U Vojvodini postoji tradicija multikulturalizma 300 godina unazad. Danas imamo neku vrstu dekorativnog multikulturalizma, koji se odnosi na folklorne manifestacije, festivale manjinskog pozorišta i slično. To je u suštini izlog. Veće je pitanje kako taj multikulturalizam deluje u zajednici i društvu. A tu imamo nekoliko tradicija. Jedna je ona socijalistička u kojoj je multikulturalizam bio forsiran od gore, kao norma. Onda su došle devedesete koje su sve to eliminisale. Danas lutamo između te dve tradicije“, objašnjava Vegel za 021. 

 

 

Velika polemika o multikulturalnosti i „srbizaciji“ Vojvodine povela se nakon donošenja odluke o uvođenju takozvane „tradicionalne vojvođanske zastave“. Stranke desnice podržavale su tu odluku, dok su pojedini istoričari osporavali njen legitimitet.

 

Kada je u pitanju suživot naroda u Vojvodini, poslanica Pokreta „Dveri“ u Skupštini Srbije, Marija Janjušević, kaže za 021.rs da je najvažnije to da se nijednoj naciji ništa ne nameće. Po njenim rečima, omladina bi trebalo da bude taj element koji će nositi međusobno uvažavanje.

 

„Trebalo bi da koriste bogatstvo koje im multikulturalnost pruža, poštujući i svoje i tuđe. Naravno, ukoliko to žele. Važno je da to nikome ne bude nametnuto. Sasvim je dovoljno da se držimo Ustava koji reguliše prava i obaveze naroda i nacionalnih manjina. To što se oni često zatvaraju u svoje sredine, da li to bili kafići ili domovi kulture, to njima ne nameće država u kojoj su, niti im nameće srpska većina u Vojvodini. Pretpostavljam da oni sami tako biraju, jer pokušavaju da sačuvaju obeležja svog nacionalnog identiteta. Svakako da bi trebalo da im se ponudi integrativni pristup multikulturalizmu, ali ne možemo da ih prisilimo na to, a nije ni korektno da tražimo krivicu u većini“, smatra Janjušević.

 

Žigmanov ukazuje na to da se u Vojvodini u pogledu nacionalnih manjina može govoriti o etno-kulturalnoj anarhiji. To se odnosi na postojanje određenih kodova koji postoje u nacionalizmu, ali ne u svom punom političkom kapacitetu.

 

„Zato bih radije govorio o višekulturalnosti u Vojvodini. Ovde postoje određene vrste etničkog diverziteta, postoje različiti kulturni prostori u kojima se onda određenim praksama pokušavaju ostvariti kulturni sadržaji. Ako pogledamo taj prostor, onda vidimo da postoje određene nerazvijenosti. Ukoliko posmatramo kulturne programe i sadržaje, onda vidimo da su to sadržaji uglavnom za većinski narod, ali postoje i nejednakosti među nacionalnim manjinama. Recimo, mađarska zajednica ima četiri pozorišta, a hrvatska niti jedno“, dodaje on.

 

 

U Srbiji je registrovano preko 100 političkih stranaka. Deo njih zastupa prava nacionalnih manjina. Svoje partije imaju Mađari, Hrvati, Rusini, Bunjevci,….

 

Aleksandar Popov ukazuje na to da na ovim prostorima postoji model koji promoviše nacionalne lidere, bez obzira na veličinu nacije ili nacionalne manjine.

 

„Onda nacionalni lideri pregovaraju u naše ime i to svima odgovara. Pregovara se u nedogled i njima će biti jako dobro u poziciji pregovarača, a nama svima sve gore. Što više međuetničkih sukoba bude, oni će imati više razloga da pregovaraju. U celoj toj priči ima i biznisa, jer nekome je posao da bude zaštitnik svoje nacije i to je jedino čime se bavi. Njemu je cilj da se time bavi što duže, pa su i sukobi dobri„, objašnjava Popov za 021.rs.

 

Laslo Vegel primećuje da bi partije nacionalnih manjina i nacionalni saveti trebalo da postoje, ali da nedostaje treći element, a to je zajednički politički prostor gde se razmanjuje mišljenje. Po njegovom mišljenju, u parlamentu se retko kada diskutuje o nacionalnim manjima, a još ređe tim diskusijama prisustvuju sve etničke zajednice. 

 

 

U trenucima kada se preispituje postojanje multikulturalizma u Vojvodini, javlja se potreba da se situacija pomeri sa segregativne na integrativnu multikulturalnost. Oni koji se sećaju multikulturalizma u Vojvodini koji je podrazumevao uvažavanje svoje i tuđe kulture, teško da su mogli da zamisle da će kroz nekoliko decenija doći trenutak kada će Mađari i Srbi sedeti u odvojenim kafićima. 

 

„Kulture po sebi ne bi trebalo da budu zatvorene. Neka težnja ka otvorenosti prema drugom i razmeni sa drugima naročito kroz dijalog jeste jedna od bitnih komponenti onoga što savremeni svet podrazumeva pod kulturom. Integracija manjina u društvo je jedan od najsloženijih zahteva koji danas postoje pred demokratskim društvima i tu nema univerzalnih rešenja. Kada su u pitanju pravni instituti plašim se da se ide ka rešenjima segregativnog multikulturalizma. Kada pogledamo obrazovanje, vidimo da se tu svakoj zajednici ponaosob stavlja određena vrsta ograde. Vidimo da to dovodi do segregacije, da se ljudi međusobno ne poznaju, da je manji broj veza i uključenosti u procese unutar zajednice“, naglašava Tomislav Žigmanov.

 

Aleksandar Popov smatra da je čitav sistem postavljen na segregativnom multikulturalizmu. Mladi se od ranih godina izdvajaju, izdvajaju se u posebne vrtiće, škole, kafiće. Mesta u kojima se druže Srbi, Hrvati, Mađari ili Bunjevci, najčešće se razlikuju.

 

„Multikulturalizam postoji u smislu da smo mi multikulturalna sredina sa mnoštvom nacija koje žive na određenom prostoru. To ništa ne govori o kvalitetu tih odnosa. Trebalo bi da se ide u drugom pravcu, ka integrativnom multikulturalizmu u kojem se kulture prožimaju. Onda bi se ljudi bolje razumeli, ovako postoji strah od različitosti“, poručuje Popov za 021.rs.

 

 

Marija Janjušević iz „Dveri“ postavlja pitanje za one koji čvrsto zagovaraju integrativni pristup multikulturalizmu, koje su to mere potrebne da bi se njemu pristupilo, ali i da li su problemi sa kojima se suočavaju pripadnici nacionalnih manjina i većinskog naroda u njihovom suživotu realni. 

 

„U višenacionalnim sredinama je najlakše napraviti sukobe. Do sada su se građani Vojvodine pokazali mudrima. Opasnost po mom mišljenju uvek dolazi spolja, a na nama je da to prepoznamo na vreme. Bez obzira što će neko reći da komšija Mađar ima više, jer ima i pomoć matične države, to nisu istinski razlozi za sukobe. Ja se bojim da su osobe koje naprave incident isfrustrirane svojim ekonomskim položajem, a da vrlo često tražimo neke druge razloge za to. Potrebno je i pratiti dešavanja i uticaje bilo kojih ekstremnih pokreta. Ali to su stvari koje u pristojnoj sredini prosto odskaču da ih je teško ne primetiti ili suzbijati. Ja sam optimista, poznajem ljude u Vojvodini i verujem da sukobi koji se povremeno dese nisu odraz realne situacije“, ocenjuje naša sagovornica.

 

Struktura stanovništva u Vojvodini u 20. veku se uveliko izmenila. Oni koji su dolazili nisu se upoznavali sa tradicijom kakva je postojala u Vojvodini, dok se država nije brinula o njihovoj socijalizaciji. 

 

„Čim kulture žive u zajedničkom prostoru one moraju da utiču jedna na drugu, a sada to jedva da imamo. Svejedno sa koje strane gledamo, da li sa strane većine ili manjine. Na obe strane se javlja problem ograđivanja, a onda to vodi i ka trendu samogetoizacije. Većinski narod ne razmišlja o problemima manjina, a isto je na drugoj strani. Kada postoji problem za celo društvo, neretko manjine izlaze iz tog prostora pod izgovorom da to nije njihov, nego srpski problem. I kod jedne i kod druge strane postoji ograđivanje. Ne brinemo se o problemima drugih, a isto to važi i za kulturu„, zaključuje Laslo Vegel.

 

Prema zvaničnim statistikama, na prelazu iz 20. u 21. vek broj Srba u Vojvodini je znatno porastao. Sa druge strane, broj pripadnika manjina se smanjivao. Neki su otišli zbog nacionalističke politike devedesetih u kojima se razmišljalo samo o srpskoj Vojvodini, a ne o Vojvodini koja pripada ljudima koji u njoj žive. Iz Vojvodine je veliki broj Hrvata izbegao, a došao je još veći broj Srba koji su proterani iz Hrvatske.

 

Danas se u Vojvodini smanjuje kako broj Srba, tako i broj nacionalnih manjina. Osim ekonomskih migracija, jedan od razloga za to je i negativni prirodni priraštaj. Ukoliko se takav trend nastavi, u budućnosti se o multikulturalizmu neće polemisati, jer ga, verovatno, neće ni biti.