Na privatne časove i pre polaska u prvi razred: Preka potreba ili ambicija roditelja koja može biti i problem

Privatni časovi postali su gotovo obavezan deo školovanja. I dok su se nakad oni uzimali za pripreme za upise na fakultete i srednje škole, danas je to sve češće i za polaznike nižih razreda osnovnih škola, pa čak i pre samog polaska za prvi razred. Prosvetni radnici i školski psiholozi upozoravaju da takva praksa kada su u pitanju prvaci, uprkos početne prednosti koju deca sa predznanjem mogu imati, može biti problematična.

Polazak u školu je prekretnica i za decu i za roditelje, koji često imaju veću paniku nego sami prvaci. Kako bi olakšali ovaj veliki korak svojoj deci neki roditelji odlučuju se za plaćanje privatnih časova i pre polaska u školu kako bi deca naučila da čitaju, pišu i računaju.

Stručnjaci u oblasti obrazovanja dece ističu da je to nepotrebno, pa čak i kontraproduktivno, te da umesto toga, u prvi razred deca treba da dođu sa naučenim drugim veštinama, koje novim generacijama u sve većem broju nedostaju.

„Postoje deca koja u ranijem uzrastu pokazuju želju i interesovanje da nešto od toga nauče i to treba podržati, ali ne treba dete forsirati na silu. Iskustvo govori u prilog tome da deca koja imaju neka predznanja brže savladaju gradivo i lakše se snalaze. Deca koja nemaju određena predznanja nego ih stiču tokom nastave malo su sporija, ali učitelji usklađuju zahteve dve grupe dece i oni se do kraja prvog tromesečja sustignu, na polugodištu su već svi isti“, kaže za Euronews Srbija Vesna Jerotijević iz Unije prosvetnih radnika Srbije.

I školski psiholog Branka Tišma smatra da za privatnim časovima za prvake nema potreba. Prema njenim rečima, sa strane posmatrano utisak je da deca koja su sa predznanjem došla u školu imaju malu prednost u početku, ali se ona, kako kaže, gubi zato što je njihova motivacija drugačija i malo im je dosadno jer znaju to što treba da nauče.

Ističe i da trajnije efekte ima ono učenje koje je učitelj preneo.

„Važna stvar, koju niko osim učitelja ne radi kvalitetno – je da deca učeći pisanje slova, zapravo koriste jedan deo svojih sposobnosti simboličkog mišljenja, koji je u razvoju u momentu kada naša deca kreću u školu. Učitelj ih uvek uči da je slovo A simbol za glas A – to je ono što mi koji se time ne bavimo, ne radimo. To je jedan važan proces koji ide direktno sa opismenjavanjem i koji jedino učitelji rade onako kako to treba“, objašnjava Tišma.

Da nije potrebno uzimati časove stav je i učitelja i autora Bukvara Predraga Starčevića. Učitelj Peđa, koji je dobitnik priznanja za najboljeg edukatora Srbije 2020. godine, naglašava da je nekad mnogo teže ispravljati greške, nego naučiti decu nešto što ne znaju. 

„Ako deca sama požele, to je lepo i ne treba ih sputavati, ali ono što sam ja zapazio kao fenomen koji ne umem da objasnim, je da kada dobijemo decu koja umeju da čitaju i pišu, desi se već u trećem, četvrtom razredu da ne znaju rečenicu, da stave tačku ili je zaboravljaju. Ona deca koja uče čitanje i pisanje sistematski sa učiteljem gramatički napreduju kako treba. Učiteljima je mnogo lakše da dete nauči da piše, nego da ispravlja greške ukoliko je to naučilo pogrešno“, objašnjava.

Deci nedostaju samostalnost, koncetracija, motorika…

Sagovornici Euronews Srbija saglasni su da prvake umesto čitanja, pisanja i računanja treba naučiti drugim veštinama pre nego što sednu u đačke klupe. Novim generacijama, kako kažu, u sve veće broju nedostaju samostalnost, koncetracija, motorika.

Starčević napominje i da je učiteljima jako bitno da se kod dece razvijaju manuelne veštine. 

„Ono što je važno pre polaska u školu je da se deca što više igraju i da uživaju u detinjstvu. Dete treba naučiti da drži olovku, bojicu, da ume da veže pertle i da ima sposobost ruke. Sada dobijamo decu čije su ručice nespretne, imaju nesigurnost prilikom pisanja, ali mi učitelji se pobrinemo za to prvog meseca i poprilično se razvije motorika ruke za to vreme“, kaže on i dodaje da je suština da se deca osamostale i dođu do svog cilja.

Sticanje samostalnosti, prema rečima Jerotijević, ključno je i za samopouzdanje kod dece. 

„Deca su vrlo srećna kada nešto sama mogu da urade. Osećaju se zrelim, odraslim, spretnim, sposobnim“, naglašava ona. 

Napominje da su tri glavna problema uočljiva kod dece koja kreću u prvi razred – slušanje, sedenje i pažnja.

„Oni nisu u stanju da prate nastavu, jer imaju rasutu pažnju. Ne samo da slušaju predavanje i uputstva učitelja, nego i jedni druge. Te veštine već treba da budu formirane kada pođu u prvi razred – sedim, slušam, pratim. To je ono što njima manjka i iz toga polaze svi neuspesi prvog razreda. Glavni neuspeh polazi iz toga što dete nije koncentrisano da prati, da sluša, da sedi da određenu aktivnost uradi sam, jer takvo dete nije propratilo šta ima za domaći, nije dovršilo zadatak, pa mora kod kuće“, kaže Jerotijević.

I za školskog psihologa Branku Tišmu decu je umesto pisanja i računanja bolje učiti samostalnosti. 
„Sada su deca poprilično nesamostalna, samim tim i nesigurna. Dobra priprema za školu je negovanje samostalnosti unutar porodice, brige o sebi, uključivanje u porodične aktivnosti, neke sitne obaveze, odgovornosti, tako da oni stiču samostalnost i odgovornost za ono što rade. U praksi što su deca samostalnija kad krenu u školu, to se bolje snalaze i bolji su dugoročni efekti učenja u školi, trajniji su i korisniji“, naglašava psihološkinja.

Ambicije roditelja veći problem od preobimnog gradiva

Neretko se mogu čuti i zamerke da je školsko gradivo preobimno i da su deca opterećena. Da reforma programskog sadržaja potrebna smatraju i iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije koji se za to zalažu decenijama u nazad. Međutim, Vesna Jerotijević iz ovog sindikata naglašava da koliko god da se programski sadržaj dobro reformiše nemoguće je brzinu savladavanja gradiva prilagoditi svakom detetu. 

Uz ovo sujeta i ambicija roditelja, često predstavljaju veći problem.

„Roditelji sa svojim ambicijama treba da raščiste kad dete pođe u školu. Jer često ih projektujemo. Svako dete je jedinka za sebe i treba njegov maksimum da izvučemo. Svako ima određeni potencijal u nečemu. Prezaštićeno dete vam je znak jednakosti kao i zanemareno dete. Čak, zanemarena deca se bolje snađu u životu jer su morala sama, ova prezaštićena nikad, ni kad odrastu, jer nikad nisu morala sama“, podvlači Jerotijević.

Učitelj Pređa Starčević takođe upozorava na ovaj problem, savetujući roditelje da ne budu previše ambiciozni.

„Osnovni zadatak škole je da dete zavoli školu, radosno u nju dolazi i iz nje ide kući. Kada dođemo do toga, onda je mnogo lakše i detetu i roditeljima“, naglašava on.

Privatni časovi postali su gotovo obavezan deo školovanja. I dok su se nakad oni uzimali za pripreme za upise na fakultete i srednje škole, danas je to sve češće i za polaznike nižih razreda osnovnih škola, pa čak i pre samog polaska za prvi razred. Prosvetni radnici i školski psiholozi upozoravaju da takva praksa kada su u pitanju prvaci, uprkos početne prednosti koju deca sa predznanjem mogu imati, može biti problematična.