Nedostatak domaće struje postaje stalan, zarade u EPS-u prevelike

Osnovni uzrok nevolja sa električnom energijom je prevelik uticaj vlasti na poslovnu politiku EPS-a. Iz tog razloga se godinama više vodilo računa o političkom interesu najmoćnije stranke nego o investicijama u buduću proizvodnju, piše 021.rs.

Nekako je nedovoljno zapažen prošao intervju ministarke za rudarstvo i energiju Zorane Mihajlović dat agenciji Tanjug pred samu Novu godinu. Valjda su praznična atmosfera i dani bez dnevnih novina učinili da Srbi, makar na kratak rok, pobegnu od ozbiljnih i poprilično depresivnih tema. A ministarka, u javnosti odavno omražena, rekla je važne stvari.

Prvo je ocenila da su zategnuti politički odnosi između velesila osovni razlog aktuelne globalne energetske krize i to kada ima dovoljno svega, gasa, nafte, proizvodnih kapaciteta, te da će napetosti, time i nestašice struje i energenata, potrajati. Obelodanila je i da će se nastupajuće godine intenzivno raditi nova energetska strategija Srbije, s obzirom da će „već za koju godinu energetika u svetu biti posve drugačija u odnosu na pre deset sezona i valja se prilagoditi novim okolnostima.“

Kada se doda i stidljivo priznanje iz elektroprivrede da će i nakon stabilizacije situacije u TENT-u A i B biti potrebno uvoziti struju, nije teško da se primeti da nevolje sa električnom energijom u Srbiji nisu od juče. Incident u Obrenovcu samo je ogolio stvar, tim pre što je reč o najvećim termalkama u regionu koje same pokrivaju polovinu potreba Srbije.

Zaboravljena ulaganja

Svakako da uvoza neće biti kada je, što je zaista slučajnost, u januara temperatura 12 stepeni Celzijusovih, ali će biti neophodan već kada se temperatura spusti blizu nule i dnevna potrošnja premaši 120 miliona kilovata. Ne tako davno nije bilo problema ni kada smo sedam dana uzastopno trošili po 135 miliona kilovata. Očito da kapaciteti EPS-a, koji snabdeva 98 odsto srpske potrošnje, formalno iznose koliko i pre deceniju ili dve, 7.330 MW, ali proizvode manje električne energije.

Osnovni razlog je kontinuirano zapostavljanje investicija. Postalo je uobičajeno da se već godinama ne uzlaže ni toliko da se pokrije amortizacija, odnosno nadoknadi istrošena oprema i mašine. Tako je u periodu od 2014. do 2019. godine ulagano jedva pola amortizacije, a lane, umesto planiranih 82, odvojene su tek 52 milijarde dinara. Kako je amortizacija procenjena na 49 miljardi, praktično je prvi put posle niza godina pokrivena. Međutim, sistem u kome je poslednji proizvodni pogon pušten u rad pre više od tri decenije vapi za novim turbinama i generatorima. A njih nema.

Zatvaranje blokova snage 800 megavati

Ono što je još nepovoljnije po potrošače je obaveza Srbije da već do 2023. godine iz pogona isključi blokove sa previše emisija sitnih čestica, sumpornih i azotnih oksida, te prokuženog ugljen-dioksida. To su blokovi A1, A2, A3 i A5 u TENT-u, blokovi A1 u manjim termalkama „Kolubara“ i „Morava“, sve skupa snage 800 megavata. Nasuprot tome, prva nova energana posle više decenija „Kostolac 3“ će u najboljem slučaju biti puštena u pogon pri kraju prvog kvartala naredne sezone i snage je 350 megavata.

Kako se u Srbiji privreda dosta brzo razvija, ceni se da će se sadašnja potrošnja od otprilike 29,5 milijardi kilovata, najkasnije za dve-tri godine uvećati najmanje za tri milijarde kilovata. Razlika između domaće proizvodnje i potrošnje dostigla bi i pet milijardi megavata, potom bi se u naredne tri sezone i udvostručila.

Moglo bi da se primeti da je struja u Srbiji jeftina, u Evropi samo Ukrajina i Moldavija imaju nižu cenu. Jeste, ali u nas bezmalo trećina struje potiče iz hidroenergana, čija je proizvodna cena struje mnogo niža u odnosu na druge izvore. U Evropi niko nema toliki udeo najjeftinije struje. Takođe, cena struje u Srbiji je tradicionalno niska, a ipak se ranije ulagalo. I to udarnički.

Zarade kolosalne, struje manjka

Prihodi Elektroprivrede Srbije jesu ograničeni niskom cenom struje, ali nisu mali. Pretprošle godine su dostigli dve milijarde evra, dok je profit iznosio 100 miliona. Nedovoljno, ali je više nego prethodnih desetak godina kada se kretao između 11 i 50 miliona. Naročito je nepovoljna upotreba profita, pola na pokriće gubitaka iz ranijih sezona, pola u državni budžet, umesto u investicije.

Logično je upitati se kuda odlazi toliki prihod, dve milijarde je ogromna svota i za mnogo veće i bogate države? Ne mali deo novca, 27 odsto, odlazi na zarade oko 28.600 zaposlenih. To je 515 miliona evra, čemu, međutim, valja dodati 5,3 miljarde za zarade 3.300 radnika na Kosovu, te oko 4,1 miljarde za angažovane na privremenim i povremenim poslovima. Kada se zbroji, ispada da na plate ode 600 miliona evra, 32 odsto prihoda.

Plate u EPS-u su za srpske prilike kolosalne, godine 2019. iznosile su u proseku 118.000 dinara, pre dve godine 108.000. Da ne bude zabune reč je o neto zaradama, i izrazito su visoke u odnosu na srpski prosek od 64.000 u javnom i 54.000 u privatnom sektoru. Sporna je i raspodela. Tako su plate visokoobrazvanih ne mnogo iznad kolega u drugim delatnostima, dok su plate manje kvalifikovanih osetno veće nego u drugim preduzećima. Tako spremačice imaju platu ravnu zaradi profesora u srednjoj školi.

Višak zaposlenih, manjak investicija

Poređenja sa sličnim evropskim preduzećima u proizvodnji električne energije pokazuju da je višak radnika bar sedam-osam hiljada, dok bi primenjeni strožiji kriterijumi izbacili i 12.000 prekobrojnih. Dakle, ne samo da je velik broj ukupno zaposlenih, već je velik broj i preplaćenih radnika.

Upravo ova dva momenta pokazuju da se poslovna politika vodi tako da se najpre zadovolji politički interes vladajuće stranke, odnosno da se insistira na prevelikom zapošljavanju i relativno visokim zaradama za velik broj manje kvalifikovanih radnika. Naravno, zaposleni su i glasači na izborima, a ništa tako dobro ne podstiče čoveka da iziđe na biralište kao visoka zarada.

Velik problem EPS-a je i nedostatak investicija. U samom preduzeću procenjuju da bi godišnje trebalo da ulažu po 540 miliona evra, i to desetak sezona uzastopno, dok je Fiskalni savet pri proceni da bi godišnji iznos morao da nadmaši i 600 miliona. Ne bi bilo iznenađenje da se potrebne investicije pokažu i skupljim. Svakako da će bez više cene struje biti teško da se prikupi ovolika svota. 

Međutim, rezerve u samom preduzeću nisu male, a racionalizaciju poslovanja bi valjalo učiniti pre nego što cena struje poskupi. U suprotnom, lako može da se dogodi da novi prihod većim delom opet odu na zarade, dok se u nove pogone usmeri ostatak, sića.

Osnovni uzrok nevolja sa električnom energijom je prevelik uticaj vlasti na poslovnu politiku EPS-a. Iz tog razloga se godinama više vodilo računa o političkom interesu najmoćnije stranke nego o investicijama u buduću proizvodnju, piše 021.rs.