Neeksplodirane kasetne bombe i dalje prete : „Vrhunski pirotehničari su stradali, zamislite kako je običnim ljudima“

Dvadeset četiri godine nakon NATO bombardovanja, neeksplodirane kasetne bombe i dalje se nalaze na teritoriji Srbije, a razminiranje je zahtevan i skup proces. U međuvremenu, iako je Srbija 2008. godine inicirala Konvenciju o zabrani upotrebe, proizvodnje i skladištenja kasetne municije, još nije potpisala taj dokument. 

Jedna od žrtava kasetnih bombi je penzionisani zastavnik prve klase i pirotehničar Slađan Vučković iz Niša. Tog 25. aprila 1999. godine dok je na Kopaoniku čistio teren od ubojnih sredstava, život mu se zauvek izmenio.

„Bio sam na terenu po zadatku i uništavao te bombe – 107. u tom danu, a bilo ih je mnogo više, koštala me je da sam ostao bez ruku, dela noge i gluv sam. Međutim, Hvala Bogu, ostao sam živ tako da mogu da prenesem iskustva narednim generacijama, koje nadam se, nikada se neće sresti sa tim i takvim zlom kao što su kasetne bombe“, naveo je Slađan Vučković za Euronews Srbija.  

NATO avijacija je masovno koristila kasetne bombe u napadima na položaje Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji. Osim tog dela teritorije, Alijansa je delovala ovim oružjem u 16 opština u Srbiji, najčešće u južnom, jugozapadnom i centralnom delu zemlje. 
Kasetne bombe u upotrebi su još od Drugog svetskog rata. Tokom osam decenija sejale su smrt u nekoliko desetina zemalja sveta uključujući i Srbiju 1999. godine. Ono što ih čini posebno opasnim jeste činjenica da one neeksplodirane funkcionišu poput minskog polja i kao takve predstavljaju opasnost za okolinu godinama po završetku sukoba. 

Tokom NATO bombardovanja, kasetne bombe ugrozile su i naseljena mesta u Srbiji. Niš ih je posebno zapamtio 7.  i 12. maja 1999. godine. One neeksplodirane, godinama su predstavljale opasnost za žitelje grada na Nišavi, a za osoblje Centra za razminiranje složen zadatak. 

„Jednostavno, kasetne bombe ne smete pomerati kada ih pronađete, potrebno je svaku uništiti na mestu pronalaska bilo gde je pronađete, da li je to na nekoj njivi, livadi ili šumi, da li je na nekom krovu, da li je u nekom oluku, bilo gde gde ona može da padne sa svojim padobranćićem, gde može da završi, vi tu morate da je uništite.  Dve kasetne bombe su bile na fudbalskom terenu, na kojem se igrao fudbal 20 godina nakon toga i taj fudbalski teren je obrađivan i tretiran, a dve kasetne bombe su bile na skoro samom centru tog terena i nalazile su se na dubini od 35 centimetara“, rekao je direktor Centra za razminiranje Bojan Glamočlija.  

Srbija je 2008. godine inicirala Konvenciju o zabrani upotrebe, proizvodnje i skladištenja kasetne municije. Ovaj dokument je u međuvremenu potpisalo više od stotinu država, međutim, potpisa Srbije još uvek nema na vidiku.

„Vojska Srbije kao jedno od malobrojnih ofanzivnih sredstava nasleđenih iz prošlosti ima kasetne avionske bombe i kasetna punjenja na višecevnom raketnom lanseru M-87 orkan. Odricanjem tih sredstava Vojska Srbije gubi ozbiljan vojni potencijal, a pritom ne dobija odgovarajuću nadoknadu“, napomenuo je vojni analitičar Aleksandar Radić.

Svestan opasnosti koje kasetne bombe donose, Slađan Vučković se godinama zalaže za njihovo uništenje.

„Moj veliki prijatelj, drug i ne znam kako bih nazvao, nastradao je na Kopaoniku 1. decembra 2012. godine. Njih dvojica su nastradali, vrhunski pirotehničari. Vrhunski kada kažem, a možete zamisliti ljude koji uopšte ne znaju šta je bomba“, rekao je i dodao da mu je žao što se ne zna tačan broj žrtava. 

Prema proceni Centra za razminiranje, površine obuhvaćene kasetnim bombama trebalo bi da budu očišćene u narednih godinu dana ili dve.

Galović: Došli smo u paradoksalnu situaciju

Govoreći o tome koji su razlozi što Srbija još nije potpisala konvenciju o zabrani kasetnih bombi, novinar Politike MIlan Galović je rekao za Euronews Srbija da je ranije postojao dualizam između Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane, i da je Ministarstvo odbrane bilo uzdržano iz vojnih razloga.  

„Došli smo u paradoksalnu situaciju u mesecima kada obeležavamo godišnjicu bombardovanja. Ističu se naše žrtve stradale od kasetne municije, ali zvuči paradoksalno da Srbija i dalje nije potpisala tu konvenciju. Nemamo noviji stav na tu temu, ondašnji stav je bio neophodnost da vojska zadrži određene kapacitete“, istakao je Galović.  

Dodaje da određeni razlozi protiv zabrane kasetne municije i dalje stoje i da se plaši da će oni stajati sve dok bude trajao rat u Ukrajini jer sada razoružavanje nije tema.  

Na pitanje koliko Srbija ima kasetnih bombi, kaže da ne zna tačne količine. „Možda to dostiže cifru od 1.000, mnogima je istekao rok upotrebe, tako da je i to bio razlog da se one bezbedno rasklope. Prošlo je mnogo godina od kada su kasetne bombe razvijene. Vodeće zemlje sada uvode drugu vrstu municije, takozvane pametne bombe i dronove. Na tome radi i Vojska Srbije, možda će u doglednoj budućnosti doći do toga da Srbija potpiše tu konvenciju i da izbaci te bombe iz svog aresnala, ali mislim da je to proces koji će potrajati“, naveo je Galović.  

Kada je reč o zaostalim bombama posle bombardovanja, ističe da je razminiranje veoma skupa delatnost. Dodaje da Srbija ima ljude za to, ali da je potrebno obezbediti sredstva putem konkursa i projekata.

Dvadeset četiri godine nakon NATO bombardovanja, neeksplodirane kasetne bombe i dalje se nalaze na teritoriji Srbije, a razminiranje je zahtevan i skup proces. U međuvremenu, iako je Srbija 2008. godine inicirala Konvenciju o zabrani upotrebe, proizvodnje i skladištenja kasetne municije, još nije potpisala taj dokument.