„Oko za oko“ – zašto raste podrška smrtnoj kazni u Srbiji

U odnosu na 50 odsto ispitanika koji su bili za smrtnu kaznu 2002, u godini njenog ukidanja, danas je taj procenat oko 70 odsto, pokazuju godišnje ankete udruženja Srbija protiv smrtne kazne, sprovođene u protekle dve decenije.

„Ovakvi stavovi su indikator porasta agresije kod dela populacije koji joj je inače sklon, što se često dešava u situacijama masovnih katastrofa, a u poslednje vreme je najverovatnije izazvano pandemijom“, ocenjuje dr Beba Kron, naučna savetnica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, za BBC na srpskom.

Po iskorenjivanju smrtne kazne prednjači evropski kontinent – Evropska unija je od 2003. obavezuje kandidate za članstvo da ukinu ovu meru.

To je ujedno i preduslov za prijem u članstvo Saveta Evrope, međunarodnu organizaciju za prava i demokratske slobode.

Ujedinjene nacije su 2020. godine usvojile Moratorijum na smrtnu kaznu – rezoluciju kojom su pozvale sve zemlje članice da je ukinu.

Belorusija je jedina država u Evropi gde se smrtna kazna još sprovodi.

Smrtna kazna postoji i u Americi, Iranu, Kini, kao i u nekim zemljama Bliskog istoka.

Tabu ubistva – kako je Srbija ukidala smrtnu kaznu

Do ukidanja 2002, smrtna kazna se na prostoru današnje Srbije primenjivala skoro 200 godina.

Uvedena je početkom 19. veka, kada je knez Miloš, oslobađajući se od Turaka, počeo da donosi svoje zakone.

„Ubistvo je tabu u svim kulturama, a smrtna kazna je zaostatak drevnog načela oko za oko, zub za zub, život za život“, kaže Kron, autorka više knjiga iz oblasti psihologije kriminala.

„Zato je ukidanje smrtne kazne civilizacijska tekovina“, smatra.

U novijoj istoriji Jugoslavije, to nije bila jedina kazna za najteža krivična dela, kaže Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.

„Uvek je postajala mogućnost da bude zamenjena kaznom zatvora“, ističe.

Prvi koraci ka ukidanju smrtne kazne u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, koja je bila zajednica Srbije i Crne Gore, preduzeti su 1992. godine u vreme početka rata devedesetih, podseća profesor Škulić.

„SRJ je donela novi Ustav kojim je zabranila smrtnu kaznu za krivična dela propisana saveznim zakonima“, kaže Škulić.

Pojašnjava da su u krivična dela od saveznog značaja spadali zločini protiv čovečnosti i ratni zločini.

Škulić napominje da je preostala mogućnost izricanja smrtne kazne u republikama, i to za najteže oblike krivičnih dela – „teško razbojništvo i teško ubistvo“.

Konačno ukidanje smrtne kazne bilo je deo procesa usklađivanja Srbije sa međunarodnim konvencijama, kao što je Evropska konvencija o ljudskim pravima.

Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. u Somboru.

Tada je streljan Johan Drozdek, osuđen zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice Ivane Salijević 1988. godine.

Kada smrt dođe na biciklu

Porodica Salijević živela je u selo Karavukovo u Bačkoj, gde se sprijateljila sa došljakom Johanom Drozdekom, poreklom iz Poljske.

Džemail Salijević, otac ubijene devojčice, upoznao se sa Drozdekom koji se doselio u kuću Salijevićeve strine.

Primila ga je zato što je nekada bila udata za Drozdekovog oca.

Džemail i Johan su se družili, a sve do kobnog dana nisu imali sukobe, ispričao je otac devojčice za Večernje novosti 2005. godine.

„Spopadao me je da mu dam svoje jedino prevozno sredstvo, rasklimatani bicikl“, prisećao se Salijević.

„Govorio sam da ne dolazi u obzir, zapretio da ne dira bicikl koji je bio naslonjen na zid kuće i otišao sam u centar sela“.

Komšije su zatim videle Drozdeka kako na biciklu odvozi malu Ivanu.

Kasnije te večeri, seljani su pronašli telo devojčice u šumarku kraj seoskog groblja.

Tu je bio i bicikl, naslonjen uz drvo.

Istraga je utvrdila da je devojčica prvo ubijena, a zatim silovana.

Dok su seljani tragali za detetom, Drozdek je otpešačio do Sombora.

Prešao je 32 kilometra i sam se prijavio policiji.

Govoreći o motivima pred Okružnim sudom u Somboru, Drozdek je rekao da se jako naljutio što mu Salijević nije dao bicikl.

Imao je 34 godine kada je pogubljen.

Izvor: Arhiva udruženja Srbija protiv smrtne kazne

Koja je najstroža kazna u Srbiji?

Najstroža moguća kazna u Srbiji je doživotni zatvor, koja se može izreći sa ili bez prava na uslovno oslobađanje.

Uvedena je 2019. godine na predlog Fondacije Tijane Jurić.

Fondacija nosi ime po petnaestogodišnjoj devojčici koja je na leto 2014. godine silovana i ubijena u vojvođanskom mestu Bajmok.

Prva kazna doživotnog zatvora u Srbiji izrečena je januara 2021. Ninoslavu Jovanoviću, poznatijem kao „Malčanski berberin“, koji je osuđen zbog otmice i silovanja devojčice iz okoline Niša.

Sudija Tamara Savić tada je ocenila da bi Jovanović ponovnim puštanjem na slobodu našao novu žrtvu, te da je „doživotni zatvor jedina kazna koja ga može sprečiti da čini krivična dela“.

Između ukidanja smrtne kazne i uvođenja doživotne robije, maksimalna kazna u Srbiji bila je 40 godina zatvora.

Više od polovine građana Srbije podržava smrtnu kaznu, a svaki četvrti je protiv, pokazala je anketa udruženja Srbija protiv smrtne kazne iz 2021. godine.

Među onima koji su za ovu kaznu – odlučno je podržava 35 odsto.

Smrtna kazna ima najmanju podršku među visokoobrazovanim ljudima – podržava je tek 21 odsto ispitanika koji su završili višu školu ili fakultet.

Rezultati ankete ukazuju na „porast agresije kod dela stanovništva koji joj je sklon“, smatra Beba Kron sa Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja.

Kako dodaje, u situacijama kada se suočavaju sa stresom, neki ljudi pronalaze način da se adaptiraju, a kod drugih dolazi do rasta agresije.

„Ta agresija se nekad pomera sa onoga što ih realno muči na stvari koje sa tim nisu povezane, ali kod njih stvaraju ekstremno negativno emocionalno uznemirenje.

„Na primer, kada u medijima čitaju o teškim zločinima“, navodi.

Profesor Škulić ističe da ova statistika nije odraz „srpskih osobenosti“.

„Istraživanja pokazuju da se građani u većini modernih društava opredeljuju za smrtnu kaznu“, navodi.

Kron objašnjava da agresija raste u vanrednim okolnostima kao što su ratovi, katastrofe i masovne tragedije.

Smatra da ih danas treba tražiti u pandemiji, koja je „već dve godine izvor svakodnevnih frustracija“.

„Ove frustracije nisu male – mnogi su izgubili svoje najdraže, poslove ili pretrpeli razne druge gubitke uključujući i trajno ili privremeno narušeno zdravlje“, navodi Kron.

Sestre Hačaturijan – suđenje tinejdžerkama koje je šokiralo Rusiju

Da li strah od smrtne kazne može da spreči zločine?

Jedan od argumenata zagovornika smrtne kazne nekada je bio da postojanje ove mere može da obeshrabri eventualne počinioce, kaže Beba Kron.

Međutim, studije praćenja u zemljama gde je smrtna kazna ukinuta pokazale su da to nije tačno.

„Nije došlo do povećanja broja zločina za koje je smrtna kazna bila zaprećena, pa je argument eventualnog efekta zastrašivanja pao u vodu“, kaže Kron.

Kako dodaje, „očekivano je da neko, ko je u mentalnom stanju ili spremnosti da čini strašne zločine, neće biti sprečen zato što bi zbog toga mogao dobiti smrtnu kaznu“.

„To ne biva“, kratko dodaje stručnjakinja.

Kron ocenjuje da su dugotrajne i doživotne kazne zatvora teže od smrtne kazne.

„One podrazumevaju apsolutnu deprivaciju od kvalitetnog života, slobode, doma, porodice i ljubavi – svih stvari koje su činile svakodnevni život, i to zauvek“.

Kako je u svetu?

Smrtna kazna se i dalje primenjuje u više od pedeset zemalja na svetu.

Među njima su i geopolitički uticajne zemlje – Amerika, Iran, Kina i Japan.

Prema izveštaju organizacije Amnesti internešenel, Kina godinama drži neslavni status „vodećeg dželata“.

Kako tvrde, tamo se svake godine izvrše „hiljade pogubljenja“, ali tačan broj nije poznat, jer ostaju pod velom državne tajne.

U 2020. godini, 88 odsto smrtnih kazni izvršeno je u četiri zemlje na svetu – Iranu, Egiptu, Iraku i Saudijskoj Arabiji, podatak je Amnestija.

U pojedinim državama koje i dalje sprovode smrtnu kaznu postoje ograničenja na koga se može primeniti, kaže profesor Škulić.

„Ponekad se ne može izreći mlađima od 21 godinu, kao ni trudnicama“, navodi.

Amerika

Smrtna kazna u Sjedinjenim Američkim Državama je ograničena osmim amandmanom na Ustav i u praksi se izriče samo za teška ubistva čiji su počinioci punoletni bez mentalnih poremećaja.

Smrtna kazna je postojala u svim američkim kolonijama pre donošenja Deklaracije o nezavisnosti.

Trenutno je smrtna kazna legalna u 27 saveznih američkih država.

Metode izvršenja smrtne kazne kao i zločini za koje se ona izriče nisu isti u svim saveznim državama.

Najčešće sredstvo izvršenja poslednjih decenija je smrtonosna injekcija.

Prema američkim pravnom sistemu, procesi za zločini mogu da se vode na saveznom, odnosno federalnom nivou i sudovima svake države, odnosno na regionalnom nivou.

Neki zločini, kao što su falsifikovanje novca ili krađa pošiljki, automatski završavaju na saveznom sudu, jer su Sjedinjene Države strana u procesu čija su ustavna prava prekršena.

Drugi procesi se vode pred sudovima samih država, na osnovu težine počinjenih zločina.

Smrtna kazna je ukinuta na saveznom i državnom nivou 1972. godine odlukom Vrhovnog suda kojom su otkazane sve postojeće presude tog nivoa.

Međutim, odlukom Vrhovnom suda 1976. godine dozvoljeno je svakoj od saveznih država da ponovo uvede smrtnu kaznu, a 1988, vlada je usvojila zakon kojim je ova kazna ponovo moguća i na saveznom nivou.

Teksas prednjači kao država u kojoj je od 1976. godine izvršeno najviše pogubljenja – 570.

U predizbornoj kampanji, kandidat Demokratske stranke za predsednika i sadašnji šef države Džozef Bajden je obećao da će prekinuti savezna pogubljenja i podstaći države da takođe prekinu tu praksu.

U martu 2021. godine, Virdžinija je postala prva južna država koja je zabranila smrtnu kaznu.

Poslednji osuđenik nad kojim je izvršena smrtna kazna, pre Lize Montgomeri, bio je Brendon Bernard, koji je 11. decembra 2020. godine pogubljen u saveznoj državi Indijani.

Od 1976. do 2020. godine u SAD je pogubljeno 1.529 ljudi, prema podacima organizacije Maršalov projekat (Marshall Project).