Osvetnička pornografija u Srbiji: Kako žene uspevaju da se izbore za pravdu pred sudom

• Neovlašćeno deljenje intimnih sadržaja je vrsta nasilja koju Krivični zakonik Srbije ne prepoznaje kao posebno krivično delo, ali sudovi ga procesuiraju prema različitim članovima Krivičnog zakonika.
• Ovi predmeti najčešće su prosecuirani kao polno uznemiravanje, prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju i neovlašćeno objavljivanje tuđih slika.
• BIRN je analizirao više od 100 presuda iz sudova širom zemlje i identifikovao 15 odluka koje odgovaraju kriterijumima neovlašćenog deljenja intimnih sadržaja.
• Kazne izrečene počiniocima, međutim, često su blage.

Imala je 15 godina kada su raskinuli, a on objavio njenu intimnu fotografiju na Instagramu, uz poziv da mu se jave oni koji hoće još. Podnela je krivičnu prijavu za seksualno uznemiravanje, a on je dobio zabranu prilaska i kaznu od 30 dana kućnog zatvora.

Iste godine, nekih 150 kilometara dalje, žena je na sud izvela muškarca koji je poslao njene intimne fotografije njenom detetu. Na drugom kraju Srbije, žena je podnela tužbu nakon što je muškarac slikao bez njenog znanja, a zatim tu intimnu fotografiju poslao nekom na WhatsApp.

One nisu jedine. Od 2020. godine, sudovi u Srbiji su procesuirali najmanje 15 predmeta neovlašćenog deljenja intimnih slika. U 14 je presuda glasila – kriv. U jednom je tužilac odustao od optužbe na glavnom pretresu.

Šta je neovlašćeno objavljivanje intimnih sadržaja?

Neovlašćeno objavljivanje intimnih sadržaja podrazumeva deljenje privatnih, seksualno eksplicitnih fotografija ili video snimaka druge osobe bez njenog pristanka, često sa namerom da se izazove sram, uznemirenost ili patnja. Ove fotografije mogu biti i lažne, kreirane uz pomoć veštačke inteligencije, kao što su botovi za skidanje odeće. Ova vrsta seksualnog nasilja često se naziva „osvetnička pornografija“, ali ovaj termin aktivisti i organizacije za ljudska prava smatraju netačnim i štetnim za žrtve jer implicira da su se bavile pornografijom.

Pošto zakon u Srbiji ne prepoznaje zloupotrebu intimnih sadržaja kao posebno krivično delo, ovi slučajevi su procesuirani prema različitim članovima Krivičnog zakonika, najčešće kao polno uznemiravanje, prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju i neovlašćeno objavljivanje tuđih slika.

Advokati i aktivisti za prava žena kažu da ovo nije idealno; ranije ove godine, više od 20.000 ljudi potpisalo je peticiju tražeći da se neovlašćeno deljenje intimnih slika i snimaka uvrsti u Krivični zakonik.

S obzirom na to da Autonomni ženski centar (AŽC) u Beogradu, u proseku prima jedan poziv nedeljno od žena koje traže savet nakon zloupotrebe intimnih sadržaja, 15 slučajeva je kap u moru, ali su ipak značajni.

Vanja Macanović, pravnica AŽC-a, organizacije koja pruža pravnu i psihološku podršku ženama koje su preživele nasilje, kaže da činjenica da žrtve idu na sud i dobijaju presude korak u pravom smeru, koji bi mogao ohrabriti više žena da slede njihov primer, ali i poslati poruku počiniocima da će odgovarati.

„Veoma je važno što ovi slučajevi postoje i što naše tužilaštvo i sudovi prepoznaju problem i procesuiraju slučajeve na osnovu dela koja mogu,“ rekla je Macanović.

„Ovo je veliki napredak koji pokazuje da pravosuđe shvata da problem postoji, kao i da se sudska praksa formira.“

Kazne izrečene počiniocima, međutim, često su blage.

Trećina oštećenih je maloletna

Kako bi utvrdio koliko slučajeva neovlašćenog deljenja intimnih sadržaja dospeva na sud, BIRN je poslao zahteve za pristup informacijama od javnog značaja na adrese 93 osnovna i viša suda u zemlji, tražeći presude u slučajevima krivičnih prijava zasnovanih na šest članova Krivičnog zakonika.

Odgovorilo je 79 sudova. Među više od 100 presuda koje je BIRN dobio i analizirao, novinarke su identifikovali 15 koje odgovaraju kriterijumima neovlašćenog deljenja intimnih sadržaja i koje bi verovatno bile procesuirane kao takve da ovo delo postoji u Krivičnom zakoniku Srbije.

U trećini slučajeva, žrtve su bile maloletne osobe, dok je među počiniocima maloletnik bio samo u jednom predmetu.

Većina slučajeva procesuirana je kao polno uznemiravanje, pornografija ili neovlašćeno objavljivanje tuđih slika, ponekad uz uvredu, proganjanje ili prinudu i u jednom slučaju – obljubu sa detetom.

U deset predmeta, u presudama se jasno navodi da je počinilac bio bivši partner, momak ili suprug. U većini slučajeva, žrtve su tačno znale ko je zloupotrebio njihove intimne slike ili snimke.

Većina krivičnih dela koja se koriste za procesuiranje neovlašćenog deljenja intimnih sadržaja nisu dela koja se gone po službenoj dužnosti, osim ako je žrtva maloletna.

To znači da moraju same da podnesu krivičnu prijavu, po kojoj zatim tužilaštvo odlučuje da li će podići optužnicu. Ako tužilaštvo odbaci slučaj, oštećene imaju pravo na žalbu apelacionom tužilaštvu, a ako ono potvrdi odbačaj, na kraju mogu da podnesu i privatnu tužbu.

Privatna tužba zahteva da žrtva sama sprovodi istragu, objašnjava za BIRN advokatica Gordana Dobrosavljević.

„Mi nemamo ta sredstva i te resurse kao što imaju sud i tužilaštvo i policija. “ rekla je Dobrosavljević za BIRN. „To neminovno ide na sud, ali ona je ta koja vodi dalju priču, saslušava svedoke, priprema dokaze, ali to je teško“.

Dobrosavljević trenutno vodi slučaj u ime klijentkinje koja je podnela krivičnu prijavu nakon što je njen eksplicitni snimak podeljen online od strane nepoznate osobe.

„Kod nas je to jako teško […] Jako je teško spremiti te stvari, jer vi morate da tužilaštvu dostavite dokaze, morate ozbiljno da pristupite pisanju te krivične prijave. [ …] Tužioci nisu navikli toliko na taj tip predmeta“, kaže Dobrosavljević.

U zavisnosti od krivičnog dela i vrste tehnologije korišćene za njegovo izvršenje, zloupotreba slika može se procesuirati preko osnovnih javnih tužilaštava ili Tužilaštva za visokotehnološki kriminal (VTK).

Advokatica Nina Nicović kaže da je jedan od osnovnih problema to što tužioci i policija nemaju dovoljno oruđa da brzo i efikasno istražuju i procesuiraju ovakve slučajeve.

„Kada kažem oruđa, mislim na to da oni nemaju dovolju sredstava da, na primer, pronađu nultog, nepoznatog počinioca. VTK i policija imaju premalo ljudi i malo tehničkih sredstava i tehnologija da brzo postupaju, pogotovo u komplikovanijim predmetima”, kaže ona.

U svom predmetu, Gordana Dobrosavljević je prvo podnela prijavu osnovnom tužilaštvu, ali je ovo tužilaštvo odbacilo zbog nedovoljno podataka. Nakon žalbe, slučaj je prebačen VTK tužiocima.

Dobrosavljević je rekla da je želela da slučaj stigne do VTK tužilaca „jer su bolje opremljeni za ovakva dela.“

„Ja sam u mom predmetu imala mnogo poteškoća. Ona je meni u startu predmet odbacila, u smislu da nisam navela ime i prezime. Naravno da ne mogu, kad sam imala samo snimak. Odakle meni njegovo ime i prezime i podaci?“

Slučaj je i dalje u toku pred Višim sudom u Beogradu.

Zloupotreba fotografija i zastrašivanje

Osobe čiji su intimni snimci ili fotografije podeljeni javno, suočavaju se s teškom borbom za pravdu, često uz pretnje i zastrašivanje.

U jednom slučaju iz 2017. godine, u gradu na jugozapadu Srbije, mlada žena prijavila je policiji bivšeg dečka koji je objavio njenu intimnu fotografiju na Instagramu. Kada je saznao za prijavu, poslao joj je poruku: „Imaš do ponedeljka fore da povučeš prijavu, a ti sačuvaj ovu poruku kao dokaz da ti pretim.“

Tužilac je podigao optužnicu, ali je suđenje odlagano skoro godinu dana, ali je na kraju na glavnom pretresu odustao od optužbe.

Mnoge druge žene, zbog nepoverenja u institucije, trpe u tišini. O zakonodavnim prazninama, institucionalnim predrasudama, rasprostranjenom okrivljavanju žrtava i neetičkom medijskom izveštavanju, BIRN je izveštavao pre nekoliko godina u istraživanju “Nečija ćerka”: Strašan nekažnjen danak osvetničke pornografije na Balkanu.

Ovog leta, novinarka Sofija Bogosavljević iz grada blizu Beograda, dobila je poruku na Instagramu s nepoznatog naloga. U poruci je bila njena fotografija s plaže, digitalno izmenjena pomoću veštačke inteligencije tako da deluje kao da nema kupaći kostim – ovo je oblik digitalnog nasilja poznat kao ‘deepfake pornografija’.

„Očigledno je poruka bila – ‘E vidi imam ovu tvoju sliku i gledaj šta mogu da uradim sa njom. I to znači da može isto da uradi sa bilo kojom mojom slikom’“, kaže Sofija.

Ona se konsultovala s nekoliko ljudi iz pravosuđa, ali je njihove savete sažela ovako: „Šta možes sa tim, to nije krivično delo, možda eventualno proganjanje ako nastavi da ti šalje.“

Iako je uznemiravanje prestalo, Bogosavljević je obeležena ovim iskustvom. Uklonila je sve fotografije s odmora sa svojih profila na društvenim mrežama, zbog potencijalnih predatora.

„Ja moram samu sebe da ograničavam jer bolje da nemam ni jednu sliku u kupaćem jer znam kakvih bolesnika ima. Mi žene same sebe cenzurišemo da bi se zaštitile“

Presude tek pola puta do odštete

Od 15 slučajeva koje je BIRN identifikovao, sudovi su izrekli osuđujuće presude u 14. Međutim, samo su tri počinioca osuđena na kazne zatvora, s obzirom na to da se zloupotreba slika uglavnom procesuirala kao polno uznemiravanje ili neovlašćeno objavljivanje fotografija.

Zaprećene kazne kreću se od novčane kazne do šest meseci zatvora za polno uznemiravanje i od novčane do dve godine zatvora za neovlašćeno objavljivanje slika.

Organizacije za prava žena kažu da kazne retko odražavaju težinu dela ili dugoročnu štetu nanetu žrtvama.

Većina presuda rezultirala je novčanim kaznama u rasponu od 170 do 1.500 evra. U četiri slučaja, počinioci su dobili uslovne kazne zatvora od tri do osam meseci. Dva počinioca su osuđena na kućni pritvor – na 30 dana i šest meseci. U jednom slučaju, počinilac je bio maloletan i izrečena je mera pojačanog roditeljskog nadzora.

Nakon krivičnog postupka, oštećene mogu tražiti naknadu štete u parničnom postupku. Ovi postupci mogu trajati godinama.

Advokatica Nina Nicović kaže da kazne nisu u srazmeri sa posledicama koje neovlašćeno deljenje intimnih sadržaja ostavlja po žrtve.

„To je to konstantno stanje napetosti […] Žrtva trpi bez nekog roka trajanja, zato što je to vezano za digitalnu sferu i ne zna kada će sledeći put neko da dobije njenu fotografiju. Koliko je meni poznato, naša policija i tužilaštvo i sud nemaju mogućnosti da uklone taj sadržaj sa interneta“, objašnjava Nicović.

Ona smatra da bi postupak zapravo trebalo da bude efikasniji, kao i da bi sudovi i tužilaštva trebalo da koriste zakonsku mogućnost koju imaju i naknadu štete dodeljuju u krivičnom postupku.

„Iz mog iskustva, tužilostvo – ja sam sigurna iz dobre namere, da bi brzo završilo predmet, baš zato što je toliko osetljivo – u većini slučaja ne rade veštačenje za ova krivična dela, poput neuropsihijatrijskih veštačenja, koja bi utvrdila šta je žrtva pretrpela, koliki je strah, intenzitet, da li je došlo do nekih umanjenjih životne aktivnosti, a to je sve bitno da bi sud odredio naknadu štete i to je ono što vam je bitno i u parničnom postupku posle, i tu nastaje faktički dodatna, sekundarna viktimizacija, jer žrtva mora da ponavlja šta je sve prošla u parničnom postupku, koji zbog preopterećenosti sudova može dugo da traje“, objašnjava Nicović.

„Mislim da je pre svega jako bitno da Ministarstvo pravde ima sluha da obezbedi budžetska sredstva da bi policija, tužilaštvo i sud mogli se bore protiv ovakvih krivičnih dela. Da biste brzo postupali, vama je potrebno dovoljan broj osoba, tehnologija i dovoljan broj aktivnih stručnjaka koji će vam u toj istražnoj fazi, a zatim i da na raspolaganju imate sudskog veštaka, koji će biti obučen i senzitivisan za ovu vrstu krivičnih dela, da bi taj krivični postupak bio kompletan“, zaključuje Nicović.

Ministarstvo pravde Srbije pokrenulo je proces izmene Krivičnog zakonika, ali neovlašćeno deljenje intimnih sadržaja nije uključeno u prvi nacrt. Nakon što je nacrt stavljen na javnu raspravu u oktobru, ministarstvo je saopštilo da će ovo delo ipak biti uključeno.

Iz Autonomnog ženskog centra tada su saopštili da bi izmenama trebalo da bude kažnjivo deljenje intimnih sadržaja, kreiranje i deljenje lažnog sadržaja i pretnje da će se takav sadržaj podeliti na bilo koji način sa nekim. Iz ove organizacije su naveli da treba uvesti i odgovornost za lica koja u svojstvu organizatora posreduje u deljenju, predaji ili pokazivanju ovakvih sadržaja, poput administratora grupa u kojima se organizovano dele intimni sadržaji.

Njihov predlog je da se osnovna dela gone po predlogu oštećene, odnosno oštećenog, a da se teži oblici – organizatori – gone po službenoj dužnosti.

Predlog podrazumeva kaznu zatvora od tri meseca do tri godine i novčanu kaznu za svakoga ko bez pristanka osobe koja se nalazi na fotografiji ili video snimku polne sadržine pokaže ili pošalje taj sadržaj drugim osobama.

Još uvek nije jasno kada će nacrt biti finalizovan i dostavljen parlamentu na usvajanje.