Osvetnička pornografija u Srbiji (ne)kažnjiva, region odmakao

Osvetnička pornografija koja je nekada bila prekršaj, od jula 2021, u Hrvatskoj je zahvaljujući izmenama Krivičnog zakonika – postala zasebno krivično delo, objašnjava advokatica i pravna savetnica u Udruženju “Babe” u Zagrebu, Ines Bojić. Na uvođenje novog krivičnog dela u crnogorsko zakonodavstvo, još se čeka, navodi novinarka Adria Televizije Magdalena Čelanović, jer od decembra prošle godine u Skupštini Crne Gore predlog još nije stavljen na glasanje.

“U Hrvatskoj je 31. jula 2021. Godine osvetnička pornografija uvedena u Katalog kaznenih dela krivičnog zakona. U zakonu se to delo ne zove osvetnička pornografija, nego govorimo o kaznenom delu zloupotrebe snimka sa polno eksplicitnim sadržajem, počinje razgovor Ines Bojić, advokatica i pravna savetnica Udruženja “Babe” u Zagrebu.

„Još 19. decembra 2022. godine Ministarstvo pravde je dopunom Krivičnog zakonika prosledilo taj predlog Evropskoj komisiji, to telo je odobilo i prosledilo Skupštini Crne Gore, ali do dana današnjeg skupština ništa nije uradila po tom pitanju”, nadovezuje se Magdalena Čelanović, novinarka Televizije Adria u Crnoj Gori.

U Srbiji, osim sporadičnih inicijativa koje dolaze uglavnom iz organizacija civilnog sektora, državne insitucije – ne reaguju, potvrđuje Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

„Države Evrope su pre rešile da stanu na put ovoj pojavi, posebno zato što ona pogađa žene. Dok naša država potpuno kaska. Nema adekvatan odgovor, jako je spora u odnosu na to kojom se brzinom sada razvijaju načini na koje sve može da se vrši bilo koji oblik visokotehnološkog kriminala. Taj odgovor države i Ministarstva pravde i Radne grupe koja radi na izmenama krivičnog kaznika je – izostao”, naglašava Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Međutim, čak i izmenom krivičnog zakonika, posao ne prestaje, a o tome govori i činjenica da se u Hrvatskoj radi o kaznenom delu koje se progoni na osnovu predloga, što podrazumeva da žrtva mora sama zahtevati da počinitelj bude gonjen. Za sve to postoji i određeni vremenski rok, koji je prema rečima advokatice Ines Bojić, prekratak.

„To podrazumeva da se kazneno delo i počinitelj mora prijaviti u roku od tri meseca od saznanja, što je prema našim iskustvima vrlo kratak rok. Nadamo se da će u nekom budućem periodu kada se vidi način na koji se primenjuje ova kazneno-pravna odredba i ići prema produženju tih rokova“.

Ines Bojić navodi da su kazne prema hrvatskom kaznenom zakonu od jedne do tri godine, ali se za sada, u praksi, najčešće izriču uslovne kazne.

„Ono što smo mi do sada videli, to su uslovne kazne. Naša su očekivanja da će to i dalje tako biti premda se uvek zalažemo za strožu politiku kažnjavanja. Ali u ovakvim slučajevima kada su propisane kazne za neko krivično delo do jedne godine, često se dosudi i novčana kazna.“

Da će se slično dešavati i u Crnoj Gori, plaši se novinarka Magdalena Čelanović, te navodi da su predviđene kazne, kada se izmene zakona izglasaju, od dve do pet godina zatvora.

„Vlada tvrdi da se istakla u odnosu na prethodne po izmenama zakonika, slažem se da jeste, ali mislim da bi sve to trebalo da bude mnogo oštrije i efektivnije i mnogo preciznije jer su posledice po život žrtve trajne, a nekada mogu imati i fatalan ishod”, naglašava Čelanović.

I dok se bez izuzetka u zemljama u regionu javno govori o izmenama zakona i mogućim kaznama za počinitelje tog krivičnog dela – žrtvama osvetničke pornografije posvećuje se malo pažnje, sistem ih ne podržava kako i koliko bi trebalo i na posletku u svim zemljama u regionu, jedno je isto – žrtve se osećaju osramoćeno i izolovano iz društva. A posledice, kaže novinarka Televizije Nova u Hrvatskoj, Josipa Krajinović, nisu ništa manje ozbiljne nego kod drugih oblika seksualnog nasilja.

„Za Dnevnik Nove TV radila sam priču o osvetničkoj pornografiji i radila sam priču sa ženom koja živi u malom hrvatskom gradu koja je objašnjavala koliku traumu proživljava, kako se za njom svi okreću dok hoda ulicom, kao da je čudovište. Što je najgore od svega, posvedočila je da je zbog svega obolela od karcinoma. A mi još uvek živimo u društvu u kojem se u žrtve upire prstom“ – upozorava Krajinović.

A da bismo naučili da ne upiremo prstom u žrtvu, neophodan je doprinos medija koji imaju snagu da osveste društvo o tom problemu, te da razotkriju i objasne javnosti sa kakvim se sve posledicama žrtve osvetničke pornografije suočavaju, poručuju novinarke iz Hrvatske i iz Crne Gore.

„I koje posledice to sve ostavlja na njihovo mentalno zdravlje, o tome treba pričati. Takođe, važno je što više javno govoriti o ovom problemu kako bi se i same žrtve ohrabrile da prijave počinitelja, jer ono što nam govore i udruženja i psiholozi kojima se žrtve javljaju, jeste činjenica da se zapravo retko odlučuju prijaviti to kazneno delo“ – kaže Josipa Krajinović.

Magdalena Čelanović podseća na to da se u Crnoj Gori često čuje kako žene krive sebe za situaciju u kojoj su se našle.

“Osećaju sramotu da to sa nekim podele i ispričaju, a kamoli da prijave nadležnima, strah od javnog mnjenja, osuda porodice, okoline i slične stvari im se dešavaju. Mnoge žene osvetničku pornografiju ne vide kao zakonski prepoznatljiv oblik nasilja. Čak i ako dođe do objavljivanja privatnih snimaka, žene se moraju osvestiti da nisu krive jer su nažalost nekome nekada verovale“ – tvrdi Čelanović.

Ona kaže da natpisi u medijima o pojedinačnm slučajevima osvetničke pornografije u Crnoj Gori imaju veliki odjek, ali, kako tvrdi, ne iz valjanog razloga.

„Ne zbog osude nasilnika nego samo iz radoznalosti, da se vidi ko je žrtva i može li još više da se stigmatizuje, a nasilnik da se digne na pijedestal. Mali postotak njih osudi nasilnika, što dalje znači da mora pod hitno da se desi reforma obrazovanja, digitalna pismenost, od malih nogu jer kad već živimo u digitalnom dobu shodno tome moramo se digitalno i tehnološki opismeniti“.

I zato žene treba ohrabriti. Da prijave takav vid nasilja, da traže pravdu, ali i pomoć od stručnjaka koji su najčešće obučeni za rad sa žrtvama u nekoj od organizacija civilnog sektora, poručuje Ines Bojić iz Udruženja Babe u Zagrebu.

„Ne jednom smo se susreli sa situacijom da nam žrtva kaže kako je bila da prijavi nasilje, ali su je ismejali ili je nisu saslušali do detalja, a kada bi došla u pratnji obučene osobe koja to razume i zna, tretman je bio puno drugačiji“.

U Srbiji za sada, Vanja Macanović kao jedinu zaštitu vidi mogućnost da žrtva kada prebrodi osećaj sramote, ceo slučaj objavi javno, jer sistem još nije spreman da zaštiti ženu sa iskustvom osvetničke pornografije. Ona navodi da je taj proces u našoj zemlji izuzetno spor, a dok kaskamo za zemljama u regionu poput Crne Gore i Hrvastke, žene u Srbiji ne smeju ostati same, zaključila je Macanović.

Nekažnjivo objavljivanje fotografija na društvenim mrežama

Zašto je važno da se krivični zakon izmeni, govori i slučaj kada je na platformi Telegram postojala grupa „Nišlijke“, u kojoj su desetine hiljada muškaraca delili fotografije žena iz svog okruženja. Grupa je ugašena, njen administrator uhapšen, ali je kraju prijava protiv njega – odbačena, objašnjava Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

„Ono čime smo mi razočarane u ime svih žena koje su bile žrtve na tim Telegram grupama, to je činjenica da su mnoge od njih u istraživanju koje je rađeno govorile o tome koliko su bile nebezbedne nakon toga, kako su ih presretali nepoznati muškarci na ulici zato što su njihove slike bez saglasnoti bile deljene. Pričale su da su bile deljene njihove adrese, brojevi telefona pa su ih mnogi na taj način kontaktirali. Mnoge od njih su se ozbiljno plašile za svoju bezbednost kada izađu na ulicu“.