Otvorena izložba „Less Sound(less)“ Dragana Vojvodića u Salonu Muzeja savremene umetnosti

Na izložbi su predstavljeni radovi različitih medija, nastali u poslednjih dvadesetak godina, koji se direktno ili indirektno bave zvukom, nosačima zvuka, produkcijom ili odsustvom zvuka, ali i zvukom kao performativnim i konceptualnim iskazom.

Na otvaranju je izveden performans Dragana Vojvodića „The History of the Hardcore“.

„Umetnik u ulozi di-džeja sempluje i kolažira fragmente muzičkih numera različitih žanrova i ideološki i nacionalno intoniranih audio-zapisa. Kroz autobiografski diskurs i manipulaciju zvuka, autor tematizuje nametnute narative gradeći u kakofoniji melodija i reči unutrašnji prostor otpora. Rad problematizuje političke ideološke matrice, uvodeći zvuk kao sredstvo suptilne kritike i suprotstavljanja kolektivnoj manipulaciji“, naveo je kustos izložbe Miroslav Karić.

Prisutan još u prvim realizovanim video-radovima i izvedenim performansima, fenomen zvuka – muzika, zvučni narativ, iskaz, zvuk kao subjektivna, psihološka i filozofska kategorija, kao nosilac informacije, govor, energija, fizičko prisustvo, buka ili odsustvo zvuka – čini jedan od ključnih segmenata multimedijalne umetničke prakse Dragana Vojvodića.

„Moje interesovanje za zvuk datira još iz tinejdžerskog doba i tadašnje fascinacije zvukom, ali prvenstveno muzikom. To su bile osamdesete godine, a svima je poznato kakva je bila tadašnja jugoslovenska rok i pank alternativna scena. Na njima sam odrastao i to me je fasciniralo. Bilo je nekako prirodno da sam se zainteresovao prvo za muziku, a potom i za vizuelnu umetnost. Moje interesovanje za zvuk nije proizašlo iz neke svesne odluke, već je moje prirodno stanje. Na izložbi koristim reference sa muzičke scene koju sam slušao, ali me u suštini interesuje svaki izvor zvuka“, istakao je Dragan Vojvodić.

Zvuk se ovde javlja kao integralni deo (video-art), korelat ili rezultat aktivnosti (izvođenje performansa), vid neposredne komunikacije sa publikom (govorni performans) ili kao samostalan umetnički medij. Vojvodićevo mladalačko interesovanje za žanr alternativne i eksperimentalne muzike, kao i rano otkrivanje potencijala zvuka, snažno su oblikovali njegov senzibilitet u svetu vizuelnih umetnosti. Prisustvo zvuka, u varijacijama oblika, volumena i intenziteta, u umetnikovim radovima upućuje na različite konceptualne situacije i uticaje i predstavlja sredstvo interpretacije i artikulacije širokog spektra tema kojima se bavi – od opservacija lokalnih i globalnih društvenopolitičkih prilika do priča individualne i egzistencijalne konotacije.

Otvarajući prostor u kojem auditivno spaja, prepliće ili konfrontira sa vizuelnim, Vojvodić neretko referiše na autore poput Kazimira Maljeviča, Džona Kejdža, Marsela Dišana i Josefa Košuta, čije umetničke postupke i sisteme mišljenja koristi kao polazišta za preispitivanje granica samog medija i značenja umetničkog dela. U dijalogu između istorijskog nasleđa i ličnog iskustva umetnik preispituje pojmove identiteta, sećanja i kontinuiteta, uvezujući ih u narative o životnim i umetničkim kontekstima današnjice.

Instalacije i objekti, čije elemente čine Vojvodićeva kolekcija gramofonskih ploča i omota, video i audio radovi u kojima se sonični pejzaž oblikuje u rasponu od distorziranih efekata i ambijentalnih šumova do neartikulisane glasovne buke, kakofonije govora i melodija, kao i u svemu tome intencionalna tišina galerijskog prostora, uvode posmatrača u umetnikovo jedinstveno promišljanje fenomena zvuka kao perceptivnog, estetskog i kulturološkog iskustva. U Vojvodićevom slučaju, ta iskustva su formirana kroz supkulturni život u Sarajevu osamdesetih godina, prekinutu mladost i doživljaj egzila, kroz generacijski krik onih koji na ovdašnjim prostorima nisu dočekali bolji život, proističući takođe iz čestih putovanja i geografskih izmeštanja: ledenog huka skandinavskih predela, sablasne akustike krajolika Fukušime, svakodnevice pariskih ulica obeležene žamorom kafea i protestima migrantskih zajednica.

Izložba je otvorena do 6. jula 2026.