Otvorena izložba „Metempsychosis“ Ivane Bašić u Salonu Muzeja savremene umetnosti

Povodom otvaranja izložbe, Ivana Bašić je rekla: „Dolazak do Metempsihoze je bio dug i postepen, jer mi je bilo potrebno sedam godina da stvorim kompletne radove ovog opusa, koji su svi između sebe povezani u sistem i koji se dopunjuju. Koncept Metempsihoze je proizašao iz tretmana tela kao privremenog ograničenog prostora, iz ideje o širem ciklusu postojanja gde je telesnost samo jedan deo. Kao i u većini mojih radova, ideje i forme se prepliću kroz ceo proces, dok se ne uvežu u jednu homogenu viziju, kako konceptualno, tako i formalno i materijalno.“

Za subotu 21. juna u 13 časova zakazano je i prvo javno vođenje kroz izložbu uz prisustvo umetnice i dvoje kustosa.

Samostalna izložba novih radova Ivane Bašić predstavlja jedinstven epistemološki pejzaž posthumanog tela koje se pojavljuje kao postbiološki relikt – krhko, ali neumoljivo, u procesu ontološke mutacije. Izložene skulpture i crteži istražuju posthumanističku viziju čovekovog evoluiranja pri čemu umetničko delo postaje materijalno uporište za spekulacije o telu — ne kao stabilnom referentnom okviru identiteta, utemeljenog na čvrstim konturama, već kao promenljivoj supstanci kroz koju se promišlja mogućnost opstanka u uslovima radikalnih transformacija.

Umetničin tretman materijala, naglašava ekspresivnost i psihološku tenziju predstave, izazivajući osećanja dubokog nemira i egzistencijalne upitanosti. Radovi, nastali u medijima poput voska, stakla, smole, nerđajućeg čelika, bronze i alabastera, grade hibridne forme, fluidna, biomehanička tela, koja obitavaju u granicama između empirijskog i metafizičkog. Figure koje nastanjuju Ivanin imaginarij nisu ljudske, one su himerične, delimično insektoidne, delimično mašinske, uznemirene mnoštvom perforiranih oblika, čime sadržaj dobija posebno naglašen nadzemaljski predznak. Oscilirajući između hominidnog, mašinskog, mineralnog i postorganskog, ni žive, ni mrtve, već u liminalnom stanju, one vizualizuju materiju koji misli, oseća i traje izvan čoveka. Tela Ivane Bašić su tela u stalnom postajanju – mutantna, nepostojana i brutalna, ljudska i neljudska, živa i posle života, između forme i njene erozije.

U osnovi ove prakse nalazi se duboko lično svedočanstvo o ratu, progonstvu i kolektivnoj traumi Balkana izazvanoj raspadom Jugoslavije, pri čemu umetnica koristi posthumanističku perspektivu kako bi otvorila pitanja o načinima na koje pritisak i destrukcija oblikuju ne samo tkivo tela, već i subjektivitet per se. Fragilnom figurom, trošnošću živog organizma u izrazitom egzistencijalnom grču ali i njegovom prkosnom žilavošću i odolevanju smrti, Bašić anticipira istovremeno posrnuća i tragiku datog vremena, grotesku rata i razaranja čoveka u liku i obliku.

Ipak, u njenim skulpturama brutalno i ranjivo susreću se bez hijerarhije; u izobličenom se pronalazi lepota; u nasilju nežnost, čime umetnica poništava dihotomiju između uzvišenog i monstruoznog. Skulpturalne forme, koje evociraju ranjiva, izmučena i posthumano rekonfigurisana tela, nisu nastale kao pokušaj bekstva od stvarnosti, već kao njen eho — one predstavljaju glas tela koje je preživelo, rastvorilo se i ponovo sastavilo, po principu solve et coagula, kako bi ponudilo drugačiju viziju postojanja. U tom ključu, umetnica ne stvara figure koje predstavljaju, već alhemijske entitete koji aktivno prolaze kroz proces telesno-duhovne transmutacije. To je prostor između kontrole i prepuštanja, između unutrašnjosti tela i njegovih fizičkih granica, između energetske povezanosti i estetske sublimacije, i kao takav predstavlja radikalni čin oslobađanja od linearnog vremena, od pojmova porekla i uzroka.

Izložba je otvorena do 31. avgusta 2025.

Ivana Bašić (1986, Beograd) diplomirala je na Univerzitetu u Beogradu, a magistrirala na Tisch School of the Arts u Njujorku. Od dolaska u Sjedinjene Američke Države, Ivana Bašić je stekla značajnu kritičku i institucionalnu podršku na međunarodnom nivou, izlažući svoja dela u brojnim relevantnim institucijama, među kojima su: Schinkel Pavillon, Berlin (2024, 2023); MO.CO La Panacée, Monpelje (2025, 2018); Lafayette Anticipations, Pariz (2023); Narodna galerija, Prag (2021); Museum of Art+Design, Majami (2020); Het HEM, Amsterdam (2020); Muzej savremene umetnosti Estonije, Talin (2019); Kumu Muzej umetnosti, Talin (2019); NRW Forum, Diseldorf (2019); Atinsko bijenale (2018); Beogradsko bijenale (2018); Künstlerhaus, Grac (2018); Hessel Museum of Art, Njujork (2017); Kunstverein Freiburg, Frajburg (2017); Whitney Museum of American Art, Njujork (2016), i mnoge druge. Njena dela se nalaze u kolekcijama muzeja Whitney, kolekciji MO.CO Montpellier, kolekciji Bangkok Kunsthalle, kolekciji Zabludowicz, kao i u brojnim privatnim kolekcijama. Bašić je dobitnica stipendije NYSCA/NYFA Artist Fellowship for Sculpture (2024), dvostruka dobitnica Two Trees Cultural Subsidy Program (2020, 2023), kao i dvostruka dobitnica hitnog grant programa Foundation For Contemporary Art Emergency Grant Program (2024, 2016). Rođena je i odrasla u Beogradu, živi i radi u Njujorku od 2010. godine.