Otvorena izložba „Vežbe prolaznosti“ Olivere Parlić Karajanković u Salonu Muzeja savremene umetnosti Beograd

Povodom otvaranja izložbe, umetnica Olivera Parlić Karajanković je istakla: „Kontinuitet i veze sa ranijim radovima svakako postoje, ali specifičnost ove izložbe jeste promena koja se dešavala u dužem vremenskom periodu, ali je bila intezivna i kao takva, uspostavila je neki, za mene, novi poredak. Govorim o promeni tela i njegovih mogućnosti, koja je za svakog ko se bavi skulptorskim poslom veoma određujuća. Koncept izložbe se menjao, delimično sam odustala od početnih postavki, ali mislim da to iskustvo dele mnogi umetnici. Kad započnete rad na nekoj izložbi, vi zapravo ne znate kako će se to završiti. I to je dobro”.

Kustos izložbe Miroslav Karić osvrnuo se na dosadašnji umetnički rad autorke izložbe: „Poslednje dve decenije Olivera Parlić svoju umetničku praksu vezuje za razmatranja potencijala medija skulpture, naročito njegovih mogućnosti u domenu izražajnosti materijala kao konstututivnih elemenata i nosioca idejno-značenjskih sadržaja jednog dela. Oliverine skulpture, objekte i instalacije posebno karakterišu taktilnost i snažno prisustvo emotivnog kao, kako ističe i sama umetnica,  primarni uzrok svake umetničke akcije, nužnost svakog usmerenog delovanja u odnosu prema predmetu ili materijalu koji bira i sa kojim radi. Oni će Oliverinim intervencijama u spajanjima i jukstapoziranjima sadejstava njiihovih formalno kvalitativnih svojstva, opštih kulturnih i društvenih namena i upisa za posmatrača otvarati polje trajne igre vizuelnih i interpretativnih asocijacija.

Miroslav Karić je o delu ove umetnice dodao: “Odredljivi masama, teksturama, fizičkim performansama materijala, suštinska značenja umetničinih dela aktiviraće se u odnosima i odmeravanju snaga sila, pritisaka, otpora i izdržljivosti sugerišući prostor ljudskih unutrašnjih procesa, afektivnih stanja, doživljaja i iskustava.  Olivera konstruiše slojevite likovno-misaone celine  o ličnom i intimnom, rodnim tematikama i univerzalnim dilemama egzistencije, polazeći ovaj put u promišljanjima danas dominatnog osećaja fragilnosti i poroznosti okružujuće slike sveta, od prolaznosti kao neumitne sile svega postojećeg od materije do značenja.“

Serija najnovijih radova koja će biti predstavljena u Salonu MSU nastavak je Oliverinih promišljanja medija skulpture kroz dalje testiranje likovnih i oblikovnih karakteristika materijala i njihovih izražajnih kapaciteta da, samostalno ili u sadejstvima pripadajućih vrednosnih atribucija, porekla i namena, budu nosioci misaonih i simboličkih aktivacija uprizorenog. Ovog puta, reč je o autorkinim razmišljanjima na temu izdržljivosti kao merne jedinice otpora (ne)živog sveta intenzitetu vremena i okolnostima, transponovanim u forme čiji gradivni elementi i strukture, u konfiguraciji odnosa mekoće i čvrstine, postojanosti i poroznosti, posmatraču otvaraju intrigirajuće vizuelne situacije konstituisane međusobnim uticajima zakonitosti prirodnih sila i društvenih inskripcija. Otvrdnute i patinirane mrtve prirode, okoštali amblemi i uveli versko-obredni predmeti, krti ekstremiteti gigantizovanih oblika, disfunkcionalne barijere i zamaskirane svrhe, umetnica, zapravo, postavlja kao zbirnu metaforu o nestalnosti, efemernosti i privremenosti pojavnog, o neizbežnoj prolaznosti i potrošnosti svega, od materije do značenja. 

Olivera Parlić Karajanković (Beograd, 1971) završila je studije vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1997. godine, a 2000. godine je magistrirala na istom fakultetu. Doktorski umetnički projekat Eros nemogućih susreta, skulpturalne forme postvarenih osećanja odbranila je 2014. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Od 2005. godine radi kao asistent na Vajarskom odseku FLU u Beogradu, trenutno u zvanju redovnog profesora.  Izlaže od 1997. godine u zemlji i inostranstvu. Pored brojnih samostalnih izložbi, izlagala je i na Oktobarskom salonu 2003. i 2005. godine. Učestvovala je u projektu (Out) Instituta za umetnost u javnom prostoru Štajerske, u Gracu, u Austriji, u okviru Štajerske jeseni 2009. godine. Godine 2017. u okviru izložbe Voyage – Journey Through Serbian Contemporary Art predstavlja svoj rad u Muzeju China Art u Šangaju. Učesnica je umetničkih rezidencijalnih programa u Ečki i Jaloviku, Međunarodne umetničke kolonije Terra u Kikindi, AIR Hotel Pupik u Austriji, Vajarske kolonije Ada na Adi Ciganliji, Likovne kolonije Sićevo i Vlasina, smotre Mermer i zvuci. U javnom prostoru, na Adi Ciganliji, postavljena je njena skulptura Čun-Pun. Dobitnica je nagrade FLU za portret i nagrade „Sreten Stojanović, vajar”. Značajan deo umetničkog angažmana ostvarila je i u okviru Nezavisne umetničke asocijacije Treći Beograd, od osnivanja, 2010. godine, pa sve do njenog gašenja.