Petnaest godina od smrti Milorada Pavića

Proslavio se, globalno, kada se pojavio njegov Hazarski rečnik, sredinom i krajem osamdesetih. Međutim, Pavić se prethodno bavio književnim stvaralaštvom decenijama, što je široj javnosti promicalo gotovo nezapaženo. Imao je pritom vrhunske rezultate kao naučnik godinama ranije što je bilo poznato samo akademskim krugovima. Ostao je gotovo anoniman.

Potonji veliki srpski pisac, pesnik, istoričar kulture, univerzitetski profesor, prevodilac, akademik, Milorad Pavić rođen je oktobra 1929. u Beogradu.

Stasao je u porodici intelektualaca. Otac, inače vajar i slikar, radio je u prosveti. Majka takođe. Šta više, literata je bilo i među njegovim daljim precima.

U autobiografskoj crtici koju je sročio u poznim godinama, primetio je: „Ja sam pisac već dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom“.

Počeo je, na literarnom polju, zbirkom poezije naslovljenom „Palimpsesti“, objavljenom 1967. godine.

Iako je studije okončao u rodnom Beogradu 1954, zvanje doktora nauka stiče na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, 1966. godine, tezom „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“.

Kao naučnik, posvetio se istoriji srpske kulture 17, 18, i 19. veka. Otuda, postao je stručnjak za srpsku književnost baroka, klasicizma, predromantizma, simobolizma.

Tako su nastala dela: „Istorija srpske književnosti baroknog doba“ (1970. god), „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ (1971), „Gavril Stefanović Venclović“ (1972), „Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo“ (1972), „Jezičko pamćenje i pesnički oblik“ (1976), „Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma“ (1979), „Rađanje nove srpske književnosti“ (1983).

Univerzitetski nastavnik bio je od 1974. do 1990. u Novom Sadu, na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Bio je i dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, tokom dve godine počev od 1977. Upravo te 1977. postao je redovni profesor. Katedru u Beogradu dobio je tek 1982. na Filozofskim fakultetu u Beogradu, na Odeljenju za istoriju.

Držao je kurs Istorija kulture jugoslovenskih naroda. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, Odeljenja jezika i književnosti, postao je aprila 1991.

Kao pisac, autor je takođe zbirke poezije „Mesečev kamen“ (1971), potom knjige priča objavljene pod naslovom „Gvozdena zavesa“ (1973). Sledili su „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982).

Što se srpske kulture tiče, iz zaborava je izvukao Gavrila Stefanovića Venclovića (1680 – 1749) srpskog pisca, svestrane ličnosti. Venclović je bio svešteno lice, pisac, poeta, prevodilac, bavio se ikonopisom, iluminacijom.

Kada je Pavić priredio i objavio Venclovićeva dela pod naslovom „Crni bivo u srcu“ 1966. bio je to važan moment srpske kulturne istorije.

Bio je takođe posvećeni prevodilac, hrabar da se upusti u zahtevno prevođenje vrhunske poezije. Preveo je i priredio srpska izdanja Aleksandra Sergejeviča Puškina „Evgenije Onjegin“, „Poltava“, „Boris Godunov“, uključujući poemu posvećenu Crnom Đorđu. Prevodio je takođe poeziju lorda Bajrona.

Pavić je postao opšte poznat pošto je beogradska Prosveta 1984. godine objavila „Hazarski rečnik“. Bilo je to osobeno književno delo, svojevrsni leksikon, preplet ponešto istorijske faktografije i sasvim neobične literarne fikcije. Moguće mu je prići na razne načine, ne nužno linearno. Usledila je, iste godine, Ninova nagrada.

Globalna popularnost dogodila se pošto se pojavio engleski prevod 1988. godine, u izdanju ugledne njujorške kuće Knopf. Delo je ubrzo prevedeno na više desetina jezika. Kritičari su ga smestili u nešto što se tumači kao postmoderna književnost.

Predlagan je, u vreme globalne popularnosti, za Nobelovu nagradu, sa raznih strana sveta, iz Evrope, SAD, Brazila. Poređen je tada sa Borhesom, Umbertom Ekom, Kortasarom. Veliko priznanje mu je izmaklo verovatno i sticajem istorijskih okolnosti, činjenicom da je njegova zemlja, ili preciznije narod, u međuvremenu smešten na „stub srama“.

Kao literata, objavio je potom: „Predeo slikan čajem “ (1988), „Unutrašnja strana vetra “ (1991), „Posljednja ljubav u Carigradu“ (1994), „Šešir od riblje kože“ (1996), „Stakleni puž“ (1998), „Kutija za pisanje“ (1999), „Zvezdani plašt“ (2000), „Unikat“ (2004).

Pisao je preplićući mitove, predanja, zahvaljujući neverovatnoj erudiciji, odnosno poznavanju mitologije i etnologije, osim istoriografije i kulturnog nasleđa. Gradio je fascinantni preplet realnih i domišljenih istorijskih ili pseudoistorijskih materijala, svojevrsnu igru rečima, neretko van okvira racionalnog, dobrano oslonjen na drevna verovanja, predanja, etnološka znanja.

Njegova književna dela, kao i naučna uostalom, odraz su retke enciklopedijske erudicije, gotovo neverovatnog fonda najrazličitijih znanja. A onda, sledila je bajkovita literarna dorada.

Pavićeva dela doživela su, sveukupno, približno stotinu prevoda. Zabeležio je: „Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodič za neupućene.“

Priča o Hazarima, koja ga je proslavila, temeljena na tumačenju sudbine drevnog, iščezlog, turanskog, uralsko altajskog naroda, koji je od 7. do 10. veka imao veliku državu u stepama današnje južne Rusije, u izvesnom smislu takođe je bila izraz zabrinutosti za sudbinu njegovog, srpskog naroda.