O značaju doniranja organa u Srbiji postajemo svesni tek kada neko iz naše bliže okoline oboli, i godinama čeka na organ koji mu može produžiti život ili ga učiniti kvalitetnijim. Razlog tome je, tvrdi Mladen Todić, predsednik Udruženja transplantiranih pacijenata, nedovoljan broj donora, niska svest o efikasnosti, ali i kontroverze o organima.
Presađivanje organa u Srbiji regulisano je zakonom iz 2018. godine, svaki punoletni građanin je potencijalni donor, tada je to trebalo da reši pitanje nedostatka donora.
Danas, nakon tri godine od zakona, stanje nije drugačije, naime Mladen Todić iz udruženja transplantiranih pacijenata „Zajedno za novi život“, potvrdio je da je pandemija dodatno otežala uslove za transplantaciju, ali da nije ona zapravo glavni problem.
„Stanje je takvo da je u vreme pandemije sve stalo,jer postoje protokoli koji su neophodni da bi se transplantacija sprovela, a njih nije bilo moguće primeniti, usled opterećenja medicinskih kapaciteta“, rekao je on za B92.net.
Doadaje i da je mogućnost za transplantaciju organa prekinuta od marta prošle godine, ali da je u martu ove godine ponovo aktivirana.
Obično se kod nas, kaže on, izvršava transplantacija srca, jetre i bubrega, kao i da za sve to imamo vrlo obučen i sposoban tim lekara, ali i omogućene uslove.
Kontroverze oko organa glavni problem, ali i nedovoljan broj donora
„Problem kod nas u Srbiji je nedovoljan broj donora, mi smo na dnu lestvice kada se radi o tome“, rekao je on.
Srbija ima tri donora na milion stanovnika, a donorsku karticu potpisalo je oko 150.000 građana, što našu zemlju svrstava na samo dno evropske lestvice donora organa.
„Za ovih godinu dana spašeno je samo 5 života“, tvrdi Todić.
Todić ističe da u Srbiji kontroverze prate temu doniranja organa i da ljudi često nisu svesni problematike, te da za značaj doniranja uvide „tek kada im bolest zakuca na vrata“.
„Dok lekar pacijentima ne kaže da je jedini način da im se spase život zapravo doniranje organa, oni ne vide problem, tek kada se njima nešto desi postanu svesni“, ispričao je on.
Poentirao je da je neophodna konstantna edukacija građana, i dodao, da je zakonski odobrena i strogo regulisana lista donora i pacijenata, sigurna i uređena po svim bezbednosnim i medicinskim aspektima.
Iz svog ličnog iskustva, potvrdio je da mu je doniranje organa spasilo život, kao i da je dve ipo godine čekao na listi, te da su ga za transplantaciju odbili čak 4 puta.
„U nekom momentu nisam bio kompatibilan sa donorom, a nekada je nekome život bio mnogo ugroženiji nego meni, tako da su drugi imali prednost.“
Ističe i da to što imate možda istu krvnu grupu sa donorom, ne znači da možete da primite njegov organ, kao i da za to postoje medicinski parametri koji bi trebali da se ispoštuju.
„Vi doniranjem ne spašavate samo jedan život, već možete i nekoliko, zahvalnost porodicama koje i ne poznajete je nemerljiva“, dodao je on.
Svest naroda upitna
„Do svesti naroda je, znate, kod nas se doniranje organa vezuje za žutu kuću, ali smo mi human narod. Uvek ćemo svima da pomognemo, međutim svest o ovoj temi je pogrešna ili je nema“, rekao je on.
Tvrdi i da je na edukaciji građana radio pune dve godine kada je i obišao 10 gradova, te da ga je pandemija i nedostatak sredstava kasnije sprečio u tome.
Takođe, osmislio je kreativan sadržaj u obliku predstave, koji je ujedno i edukativan a prenose ga lično pacijenti koji su imali iskustva sa presađivanjem organa.
Todić je napomenuo da je doniranje organa jedva veoma humana i lepa stvar, za koju je svakako potrebno razmevanje.
„Vi ne umirete zapravo kada nekome donirate organ, već jedan deo vas nastavlja da živi sa nekim drugim, to je vrlo dragoceno“, zaključio je on.
O značaju doniranja organa u Srbiji postajemo svesni tek kada neko iz naše bliže okoline oboli, i godinama čeka na organ koji mu može produžiti život ili ga učiniti kvalitetnijim. Razlog tome je, tvrdi Mladen Todić, predsednik Udruženja transplantiranih pacijenata, nedovoljan broj donora, niska svest o efikasnosti, ali i kontroverze o organima.