Poezija kao koncentrat umetničkog stvaralaštva

O poeziji i vinu, novoj pesničkoj knjizi „Plaža Nesanica“, ediciji Najbolja i radu Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, projektu Rukopisi, radu u školi, kulturi u Pančevu i omiljenim mestima u gradu, pričali smo sa pesnikinjom Jasminom Topić.

Vrhunsko je umeće napraviti pesmu, a ostaviti je tako da deluje neposredno i neopterećujuće na onoga ko čita; i još, da ta pesma prenosi energiju, govori sa čitaocem, a ne da se samozadovoljno šepuri. 

Pred nama je tvoja nova knjiga poezije, šesta po redu. Kaži nam nešto više o procesu pisanja: kako pronalaziš teme, kad ih zapisuješ, koliko dugo radiš na pesmama, kako znaš da su spremne za objavljivanje? U kakvim uslovima najbolje pišeš?

Jasmina Topić (1977, Pančevo) diplomirala je na grupi Srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu, eseje, tekstove za novine. Kao saradnik i novinar ,,Pančevca” radila je 10 godina, a takođe je bila i saradnica dnevnog lista ,,Danas” i slovenačkog ,,Dnevnika”. Urednica je Zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora ex-YU Rukopisi i koordinatorka pesničke edicije Najbolja, Udruženja književnika Pančeva. Objavljivala je u domaćim i regionalnim dnevnim novinama i književnim časopisima / internet izdanjima. Zastupljena je u nekoliko izbora savremene srpske poezije. Pesme su joj prevedene na slovenački, makedonski, španski, katalonski, francuski, nemački, portugalski, engleski, švedski i ruski. Dobitnica je nagrada: „Duškovićeva zvona“, časopis „Ulaznica (1997/2003/2004) i „Matićev šal“ za knjigu „Pansion. Metamorfoze“ (2002), kao i nagrade za najbolju kratku priču jugoslovenskog konkursa nedeljnika „Pančevac“ (2000). godine. Dobitnica je i nekoliko internacionalnih rezidencijalnih boravaka/stipendija za pisce: Kultur Kontakt, Beč, 2008; Kamov, Rijeka, 2012; Poeteca & Traduki, Tirana, 2013; RONDO, Grac, 2014; Create in residence, Vizbi, Gotland, Švedska, 2014. Objavila knjige pesama: Suncokreti. Skica za dan (1997), Pansion. Metamorfoze (2001), Romantizam (2005), Tiha obnova leta (2007), Dok neko šapuće naša imena (2012), Plaža Nesanica (2016). Možete je čitati na www.jasminatopic.blogspot.com i na Tviteru: @neoromanticna. 

– Upravo ovih dana radim korekcije preloma svoje šeste knjige poezije „Plaža Nesanica“, koja će biti objavljena do kraja godine u ediciji Anagram Kulturnog centra Novog Sada, pa se nadam da će kraj ove, a i cela sledeća godina biti puna dobrih povoda za druženje sa publikom, odnosno sa knjigom. Kada smo već kod uslova u kojima se piše, poezija tu ipak ostavlja malo više prostora, a i vremena, tj. slobode, nego neke prozne forme. S druge strane, poezija se može posmatrati kao svojevrsni koncentrat, i u stvaralačkom i u čitalačkom smislu. To znači da je taj trenutak, barem u mom slučaju, gotovo nabijen elektricitetom, nekad neizdrživom potrebom da se misao ili emocija trenutka materijalizuje u stih. Moja nova knjiga, na primer, prožeta je mnogim putovanjima, i stvarnim i unutrašnjim. Kada kažem stvarnim, mislim na dosta vremena koje sam provela po književnim rezidencijama u različitim državama, i to se lepo vidi u potrebi da se ta mesta povremeno i markiraju – kao onaj check in na Fejsbuku. Unutrašnja putovanja su već nešto sasvim drugo. Kada čitamo, takođe prolazimo kroz te specifične procese poređenja sebe s napisanim. To nije ekskluziva onih koji pišu, već pre svega čitalaca. i sastavljanje knjige je proces, a on zaista nekad zavisi od samog teksta. Sedneš da radiš na pesmama, npr, ali možeš danima da sediš i da se ništa ne pokreće u tebi, da ne vidiš te, nekad gotovo neprimetne a veoma važne, promene koje treba uneti u stih… i onda, odjednom, dođe dan kad se to sve otvori, kao da ti sam tekst dopušta mogućnost „proviđenja”. Generalno, privilegija pesnika je što mogu da pišu i na plaži, mada, na plaži si prepušten prirodnim elementima, jer leto uklanja i sumnje, i dileme i tegobe iz čoveka, daje mu mogućnost da bude i uživa u trenutku. O tome pišem u „Plaži nesanici“ i biće, nadam se, prilike da se tom knjigom posebno i vrlo uskoro pozabavimo. 

Možeš li da uporediš svoje pesničke knjige? Imaš li omiljenu i kako znaš da si napredovala?

– Svaka (pesnička) knjiga je putovanje za sebe, one su odrazi i životnih i stvaralačkih faza i procesa. Prve knjige jesu često spontanije, odnosno, emocija koja se prenosi deluje više spontano onome ko čita. Vrhunsko je umeće napraviti pesmu, a ostaviti je tako da deluje neposredno i neopterećujuće na onoga ko čita; i još, da ta pesma prenosi energiju, govori sa čitaocem, a ne da se samozadovoljno šepuri. Kada je moja poezija u pitanju, ja imam u ovom gradu drage ljude i kolege, koji je već godinama jako dobro čitaju i tumače: Jelenu Angelovski, Dejana Čančarevića, Vasu Pavkovića. Dragoceno je iskustvo kada sa nekim ko se i sam bavi pisanjem možeš da diskutuješ o svom radu, i kada je ta komunikacija uzajamna. Oni znaju da se u mojoj poeziji provlače neke stalne teme i motivi, da je moje pesničko nasleđe u stihovima Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, u narativnom sentimentu, slikovitosti, višeslojnosti, kompleksnoj simbolici itd. Pesnik, ili pisac, s godinama usvoji svoj neki registar značenja i svetova, pa obitava u njima i kada ih u pisanju ne pominje direktno. Kada gledam unazad, shvatam da je „Romantizam“ (2005) bila jako važna knjiga, a da je „Tiha obnova leta“ (2007) otvorila definitivno, i utvrdila, registar mojih stalnih tema. Ja sam dete Mediterana u tom pesničkom smislu.

Srbija ima veoma jaku i dobro razvijenu pesničku scenu, na mnogo različitih načina, ali  se u predstavljanje pesnika i knjiga poezije ni upola ne ulaže kao u, pre svega, romane.

Kad ćeš i da li ćeš ti napisati roman? O čemu bi želela da pišeš i koje te teme okupiraju? 

– Često se u društvu šalimo, kako, eto, svi mi koji pišemo poeziju treba jednom da zakoračimo i u svet proz(aičnog)e. Odličan primer percepcije poezije i proze kao dva različita književa roda ove godine svedočimo na primeru mladog Vladimira Tabaševića, koji je tek s romanom doživeo da izađe iz anonimnosti, a godinama je poznat kao pesnik. Neću ništa novo reći, ali nije loše ponoviti, Srbija ima veoma jaku i dobro razvijenu pesničku scenu, na mnogo različitih načina, ali se u predstavljanje pesnika i knjiga poezije ni upola ne ulaže kao u, pre svega, romane. Živimo u vremenu kada se marketing podrazumeva i za umetnost, oni izdavači koji su to prepoznali doneli su dosta toga dobrog i sebi i autorima. Ljudi i dalje žele i traže dobre naslove, samo im treba omogućiti da dođu do njih na način koji je prilagođen savremenom trenutku. Naša percepcija se drastično promenila, važno je da to shvate i pisci i izdavači. Nego, da, roman. U poslednje vreme osećam kako me obuzima taj doživljaj „prozaizacije”. Za sada se držim na pisanju priča, shvatam ih kao stilske vežbe, učenje različitog pristupa i ispoljavanja svog spisateljskog senzibiliteta. Jedna moja prijateljica koja je advokat, kaže, daj ženo, pa imaš materijala za nekoliko romana, samo kad bi popisala sve svoje čudnovate životne situacije i doživljaje. Ali, dalek je put od sadržajnosti do umetničke sublimacije. Učim se i dalje toj alhemiji. Kad budem osetila da sam spremna, biće.

Pančevo je kao razvijena kulturna sredina postavila veoma visoke standarde gotovo u svim oblastima umetničkog izražavanja, a kada je u pitanju književnost, naš grad je u rangu TOP 5.

Član si Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Kako funkcioniše ovo udruženje i dokle se stiglo sa edicijom savremene poezije Najbolja? 

– Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva je jedno od nekoliko najjačih lokalnih udruženja u zemlji, jer su bezmalo svi članovi afirmisani i potvrđeni autori i izvan našeg grada, a opet mi se više od decenije borimo za osnovno: prostorije, mogućnost stalnog izlaženja nekoliko publikacija, minimalne ali neophodne troškove finansiranja administracije itd. Treba razumeti da su ljudi koji su članovi Udruženja pre svega pisci, a ne ekonomisti ili pravnici, da svi faktički rade volonterski ili za minimalne honorare i to tek ako postoje uslovi, i sve na već postojeće poslove od kojih žive. Entuzijazam je važan za čoveka na nekoliko različitih načina, ali nije nepresušan. Pančevo je kao razvijena kulturna sredina postavila veoma visoke standarde gotovo u svim oblastima umetničkog izražavanja, a kada je u pitanju književnost, naš grad je u rangu TOP 5, da to tako kažemo. Objavljivanje umetničkog magazina Kvartal i edicije savremene poezije Najbolja bi trebalo da budu prioriteti bilo koga ko kreira kulturnu politiku, a ne posledica oslanjanja na entuzijazam grupe ljudi. Procesi u kulturi koji daju rezultate i kreiraju književne i umetničke brendove su dugotrajni i traže stalnu brigu. U suprotnom, može se desiti da jednostavno nestanu. Edicija Najbolja, koja je pokrenuta pre nekoliko godina je posledica mnogih kompleksnih stvari koje sam delimično dotakla u odgovoru na ovo pitanje, ali je između ostalog, njeno postojanje podjednako važno i za sam grad a i za poetsku scenu u zemlji. To vam je kao i u sportu, ne može da ne postoji sistemski rad, ali da svi očekujemo vrhunske rezultate, pa da se onda hvalimo kako je to, eto, naše i kako smo ponosni. Doprinos lokala i lokalnih strategija kada je kultura u pitanju je jako važan, ali ne deklarativno, već konkretno. Grad i udruženja, tj. umetnici tu treba da budu u istom timu, a ne da se bavimo palanačkim bolestima.

Jedan si od urednika Rukopisa. Kakvo zadovoljstvo pronalaziš u tom radu?

– S obzirom na to da se već jako dugo bavim uređivanjem Zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora ex-JU, mogu da kažem da je to možda i moj najveći posao i najveći doprinos konkretno kulturi ovog grada. Rukopisi zaista jesu brend ovog grada, ali Rukopisi su i više od toga. Oni su jedini zbornik ovog tipa u regionu, oni su mesto sastanka i deljenja srodnih kultura i faktički istih jezika u različitim govornim varijantama; oni uče mlade autore ponovnom uspostavljanju pokidanih veza iz skorije prošlosti, ali takođe čine i važnu odskočnu dasku za buduću književnu afirmaciju. Rukopisi su pasoš kojim se slobodno prelaze balkanske granice i magična reč zahvaljujući kojoj svi znaju gde je Pančevo. Ali, Rukopisi su još i mesto okupljanja generacija književnika ovog grada i negovanja budućih pisaca. Takođe, to je priča o prijateljstvu, saradnji, isticanju i negovanju pravih vrednosti i pokazatelj kako dobar i složan tim može da stvara čuda. Rukopisa ne bi bilo da nije bilo i razumevanja nekoliko direktora Doma omladine koji su uredničko-organizatorskoj ekipi ukazali apsolutno poverenje, i to je tako godinama pa i decenijama unazad. Hvala im na tome, pre svega jer su nam dopustili autonomiju odlučivanja, organizovanja i predstavljanja. Nadam se da će tako ostati i u budućnosti.

Mi nismo tamo neki frikovi u kolektivu koji glume povremena „ludila” i padaju u umetničke transove, već ljudi koji se ozbiljno i profesionalno bave umetnošću. 

Predaješ u školi. Da li te to ispunjava i ako ne/da, zbog čega?

– Posao u školi je specifičan u odnosu na sve druge načine življenja, bavljenja i promovisanja književnosti, ali nije drastično drugačiji. To je samo dobar način da pratite same procese kreiranja estetskih sudova kod mladih ljudi, tamo gde taj proces treba da bude preuzet od roditelja. Pančevo ima odlične profesore književnosti, i, eto, može da se pohvali da ima i profesore koji su pisci. Nismo i ne moramo mi da budemo nikakva ekskluziva među kolegama, ali sam ja uvek zahvalna kada specifičnost mog drugog posla naiđe na razumevanje. To je izuzetno važno. Mi nismo tamo neki frikovi u kolektivu koji glume povremena „ludila” i padaju u umetničke transove, već ljudi koji se ozbiljno i profesionalno bave umetnošću. Što se tiče profesure, ona širina uvida koju kao pisci možemo da koristimo u poslu profesora da bismo preneli barem nešto od sistema pravih vrednosti na te mlade ljude je ovde još dodatno interesantna. Ta deca su rođena i odrastaju u društvu koje još uvek baulja po ruševinama devedesetih. Njihov sistem vrednosti je haotičan, ako ga uopšte ima. Vi nekad vidite zbunjenost, nekad kompletnu izgubljenost, ali isto tako i potrebu da se pronađe dobro, bolje, lepo… tu zapravo počinje pravi posao. Mogla bih da kažem da sam dosta naučila i o sebi, i da još uvek učim kroz ovaj posao. On u smislu realnih sati, broja časova, nazovite kako god to hoćete, ne deluje uopšte preterano zahtevno, ali je posao profesora spoj veoma kompleksnih dužnosti i odgovornosti i vrlo često dovede do kompletnog mentalnog umora, pa slobodno broj vremena pomnožite sa tri. Ko ne veruje, nek slobodno dođe da proba (!) Vi stalno žonglirate, svakodnevno, sa otprilike 150 učenika, njihovim energijama, očekivanjima, bioritmima, problemima, ćudima itd. i svakog dana učite neku novu životnu i radnu lekciju. Iskreno, verujem u tom smislu da je ovo tip posla u kojem imate limitiran broj godina da date sve od sebe, ali da je za taj određeni broj godina svakako posao u kojem može dosta i da se da i da se nauči.

Vino i poezija, neko bi rekao da je to kliše ali je kod tebe to zaista zanimljiva i spontana kombinacija, jer tvoj otac pravi vino. Pričaj nam malo o tome: koja vina voliš i zbog čega?

Poezija i vino 

Uz istarsku malvaziju ili korčulanski pošip – a ko nema, neku lepu laganu kupažu koja uključuje smederevku ili graševinu, sa tamjanikom ili tramincem –  uvek Jovana Hristića, ali ne samo poeziju nego i divne priče-eseje (,,Terasa na dva mora“, ,,Profesor matematike i drugi eseji“) koji nas vraćaju ne samo prostoru Mediterana nego i jadranskoj obali. Uz sovinjon blan (sauvignon blanc) mogao bi se čak čitati i Crnjanski u rani novembar, ,,Lirika Itake“, iznova, a iznova i ,,Dnevnik o Čarnojeviću“, ali uz mlad merlo(t), ili npr. Murakamijev ,,Sputnik ljubav“. Uz kupažu merloa i crvenog sovinjona (npr. Mlad mesec) čitajte Vislavu Šimborsku, Adama Zagajevskog ili ponovo ,,Čarobni breg“ Tomasa Mana. Šardonei idu uz klasične pripovedače, ali i buntovne pesnike, pa okušajte se uz Milenu Marković ili Draganu Mladenović, a i uz našeg školskog Vukašina Štrekera. Uz penušavac vinarije Kovačević, ili zlatnu radgonsku peninu i poeziju i prozu Jelene Lengold, ili neko od vrlo dobrih izdanja nove izdavačke kuće Kontrast. Uz puna, jaka, barem godinu dana odležala vina – vranac, shiraz, crni kaberne ili njihove kupaže – vratite se poeziji Ane Ristović, ili pančevačkoj pesnikinji Čarni Popović (tako što ćete da pokucate na vrata Libertatee i kupiti za zaista prihvatljivu cenu njenu više nego odličnu dvojezičnu zbirku (na srpskom i rumunskom) ,,Ostrvo s vlagom“; ili da na Kupindu pronađete ,,Crnu kutiju“ – srpsku najkraću priču koju je priredio Mihajlo Pantić. Uz karlovački bermet idu i Duško Radović i Mika Antić ili davna lektira, a pada mi iznova na pamet i fenomenalan roman ,,Ikona“ Ljubice Arsić. A, ako ste ipak trezni, čitajte povremeno i Andrića i Dostojevskog, opićete se i bez vina. U bilo koje doba i uz bilo koje piće razmenjujte knjige sa prijateljima uz inspirativne a i spasonosne razgovore. 

– Da, ako pogledamo kroz istoriju, uvek se pesnici predstavljaju kao boemi koji „žive” u kafani, piju i pate, ili od ludila samog života ili zbog nedostižnih žena – to je taj mačistički pristup koji je dominantan u našoj predstavi, a na suptilan (?!) način ga je forsirala validna istorija književnosti i književni teoretičari, jer žena pesnika ili nije bilo ili su bile potpuno marginalizovane. Situacija je danas ipak drastično drugačija, osim da su umetnici u isto vreme i radnici ali i hedonisti – a mnogi žive veoma zdravim životima. Danas su žene dominantne u poeziji, mada i dalje dobijaju manji publicitet nego muške kolege. Simbolisti su pili apsint, Marko Kraljević rujno vino, a danas, na primer, vinarija Radovanović dodeljuje književnu nagradu – bure najkvalitetnijeg vina. Vino je plemenito i jedino živo piće, jer se procesi vrenja nastavljaju i u flaši (osim ako ga ne ostavite na minusu, onda se pasterizuje i zaustavlja). Vinska kultura kao i pojava malih vinarija je u poslednje vreme u velikoj ekspanziji u Srbiji, i dobro je da je tako. Treba negovati lepo, dobro i kvalitetno i edukovati i svoje nepce kao i svoj duh. Treba naučiti razliku između industrijskih i kvalitetnih vina malih proizvođača koja su po mnogo čemu neuporedivo bolja. Treba naučiti i ugostitelje da vino nije kolateralna šteta u kafani koju naručuju gosti kada hoće da se što brže i gore opiju, i da se mušterije ne gaje ili lošim, neadekvatno čuvanim točenim vinima ili „odvaljivanjem” cena za inače klasu srednje kvalitetnih (stonih) vina. ima tu jako puno stvari o kojima može da se piše, ali to je već sasvim druga tema. U Pančevu konkretno, postoji 4-5 odličnih vinara, postoji i Udruženje vinara „Orfelin” koje se trudi da podigne nivo vinske kulture. Izvan Pančeva imam nekoliko favorita, na primer, odlična vinarija Do kraja sveta, pa zatim Quet; ako govorimo o pojedinačnim vinima, to je npr. roze vinarije Aleksić ili penušavac vinarije Kovačević, ali i možda najbolje vino s ex-Ju prostora Shiraz makedonskog Šato Kamnika. Vina treba birati po sortama, načinu odležavanja, uz koju vrstu hrane se služe i kakva je bila godina. Naša nepca su različita kao i naši karakteri, a vina se u tom smislu prilagođavaju nama. Godine 2012. organizovala sam mini-festival vina u holu Narodnog muzeja zajedno sa predstavljanjem prvog kola Edicije Najbolja, i to je bilo sjajno iskustvo, mada vrlo iscrpljujuće. Toliko da još uvek skupljam snagu da to ponovim. A, nije da me ne jure da to organizujem ponovo.

Reći ću samo još ukratko, da volim i verujem u umetničku scenu u gradu. Volim njenu raznolikost i bogatstvo kulturnih sadržaja.

Kako vidiš/procenjuješ kulturnu i umetničku scenu u Pančevu? Izdvoj nam neke događaje koje posećuješ, šta te posebno interesuje, a gde vidiš da ima mesta za poboljšanje i promenu.

– Čini mi se da je, u načelu, dobar deo odgovora dat u pitanju o radu Udruženja i edicije. Reći ću samo još ukratko, da volim i verujem u umetničku scenu u gradu. Volim njenu raznolikost i bogatsvo kulturnih sadržaja. Ali ono mora da se neprestano neguje i usavršava, da se produbi saradnja sa umetnicima i udruženjima, da se pronalaze novi prostori i načini podrške od grada. Kada pogledamo 16 godina unazad, bilo je mnogo više neformalnih udruženja, amaterskih pozorišnih trupa, pojedini umetnici bili su aktivniji. Svi ti ljudi danas su se povukli, jer je podrška bila kratkotrajna i jer nisu dobili priliku za stalno zaposlenje u ustanovama kulture, a oni su faktički bili nosioci programa, oni su kreirali kulturnu scenu grada i pronosili dobar glas u druge sredine. Grad je morao da nađe način da ne primenjuje automatizovanu politiku zapošljavanja političkih kadrova u tako specifičnoj oblasti kao što je kultura. Na stranu ta priča, uvek postoji prostor za poboljšanje i promenu. Za početak, taj umetničko-turistički kvart je nešto čime bi se trebalo ozbiljno pozabaviti, kao i otvorenim ateljeima/prostorima za umetnike, pre svega u prostorima koji su napušteni i koji bi se mogli spojiti sa igralištima ili prostorima za mlade, kako to odavno postoji u Evropi i daje odlične rezultate.

Koje je tvoje omiljeno mesto u Pančevu i zbog čega?

– Svojevremeno je novinar Stanko Zeng imao simpatičnu TV emisiju gde je intervjuisao Pančevce na njihovom omiljenom gradskom mestu. Moj izbor je tada bio parkić između Gimnazije i zgrada u ulici Nikole Tesle. Oduvek je imao romantičnu tajanstvenost, naročito u proleće, iako je sada već poprilično zapušten. Uvek je bio i dobro mesto za romantične susrete, ali i za spontana okupljanja drugara, ili jednostavno kontemplaciju. Ponekad bih uhvatila sebe u razmišljanju da bi bilo sjajno kada bi se u neiskorišćenim lokalima koji okružuju parkić, a pripadaju zgradama mogao napraviti mali umetnički kvart, a ista ideja mogla bi se primeniti i na nekoliko ulica niže prema keju. U tom kontekstu mogao bi u budućnosti da posluži i pasaž koji je nedostupan građanima. Bilo bi to sjajno i za već ovako raznoliku i dobru umetničku scenu grada, a sjajno i za kulturni turizam. Pančevo ima taj potencijal i to može, samo treba da postoji čovek koji će to da pokrene i realizuje, uz malo dobre volje. Generalno, to je ono što Pančevu i nedostaje, taj umetničko-turistički kvart, koji bi poslužio kao kontrast Aviv parku i robotskom konzumerizmu. Nemam ja ništa protiv Aviva, volim i sama da odem tamo, i drago mi je da Pančevo ima i takve sadržaje, ali to ne sme da bude jedino. Zamišljam odavno, a nisam jedina, svoj grad u ozelenelo kasno proleće i divnu interakciju pored reke, ateljee, umetničke prostore, fine restorane i kafiće, gde bi moji sugrađani rado boravili.

Razgovor vodila: Monika Husar Tokin

O poeziji i vinu, novoj pesničkoj knjizi „Plaža Nesanica“, ediciji Najbolja i radu Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva, projektu Rukopisi, radu u školi, kulturi u Pančevu i omiljenim mestima u gradu, pričali smo sa pesnikinjom Jasminom Topić.