Pravo na dostojanstvenu smrt: Šta je eutanazija i kako zakon u Srbiji gleda na ubistvo iz samilosti

Pacijenti sa teškim oboljenjima često kažu da onaj ko nije pogledao smrt u oči – ne shvata šta znači izbor. Savo Pilipović iz Udruženja pacijenata Srbije kaže za Euronews Srbija da on nakon svog iskustva drugačije posmatra ovu temu.

„Meni je brat od tetke 1999. godine umro na rukama od melanoma. Da mi je neko rekao da neću biti krivično gonjen umro bi on mnogo ranije. Svima bi bilo mnogo lakše, i njemu i nama“, kaže Pilipović.

Brojna istraživanja o eutanaziji

S tim u vezi, kredibilno je onda i pitanje da li je humanije da pustimo čoveka da se užasno pati i da trpi bolove ili ne? Brojna istraživanja pokazuju da je u svetu sve veći broj pristalica eutanazije, tačnije da on raste iz godine u godinu. Ove navode potvrđuje i klinička psihološkinja Branka Kordić koja objašnjava da iz godine u godinu podaci idu u njenu korist.

„Oko 68 odsto stanovništva u 47 zemalja je bilo protiv eutanazije. Međutim, Galup je ponovio istraživanje nakon četiri godine. Tada se pokazalo da je 70 odsto ljudi je bilo za“, rekla je ona.

Neurolog Tihomir Ilić kaže da su izazivanje smrti uz pomoć lekara ili uskraćenje tretmana kako bi brže došlo do smrti, modeli o kojima se najčešće govori kod teških oboljenja.

„To znači da se korak po korak oduzimaju različite neurološke funkcije. Gube se snaga, pokrtljivost i na kraju mogućnost disanja. Zaista, sve to predstvlja obrazac bolesti u kojem se ne umire dostojanstveno“, rekao je.

Ubistvo iz milosrđa u Srbiji još uvek je na nivou predloga. Mada je pravo na dostojanstvenu smrt predviđeno nacrtom Građanskog zakona iz 2015. godine, on do danas nije usvojen. Zbog toga je svaki oblik eutanazije u Srbiji posmatran kao krivično delo.

Zloupotreba nečije „slobodne volje“ stručnjaci vide kao najveći problem legalizacije. Kordić kaže da je reč o kompleksnoj, i ni malo lakoj odluci.

„Postoji grupa lekara koji određuju da li osoba sposobna da donese odluku o tome da li će živeti ili neće živeti“, kaže ona.

Ilić dodaje da lekarima Hipokratova zakletva, kako kažu, ne dozvoljava da asistiraju u smrti pacijenta.

„Ukoliko se desi da pacijent izrazi volju da želi da prekine svoj život, mi mu to ne dozvoljavamo. Protivimo se i uskraćujemo mu njegovu slobodnu volju“, kaže on.

Do sada je eutanaziju dozvolilo nekoliko zemalja u Evropi, a u svetu je od ukupnih smrti eutanazijom izvršeno skoro pet odsto.

Mijatović: Još jedno pitanje u fokusu – aktivna ili pasivna eutanazija

Nema izgleda da će zakon, koji bi uredio sproveđenje eutanazije i koji se čeka 18 godina, biti uskoro uveden, rekla je za Euronews Srbija advokatica Marina Mijatović. Ona je dodala da se zloupotrebe mogu preduprediti kaznenim odredbama, ali ne i potpuno izbeći, što nije razlog za neuvođenje.

„Što se tiče trenutnih zakona, mi možemo da uzmemo u obzir zakon o pravima pacijenata, gde sada možemo to da posmatramo na različite načine. Dakle, eutanazija je u tom zakonu zabranjena, s tim što mi možemo da kažemo da nije u potpunosti zabranjena u praksi. Takođe, zakon o pravima pacijenata predviđa i mogućnost, odnosno obavezu zdravstvenim ustanovama da pacijentu obezbede svaki tretman gde će on imati što manje patnje i bola“, rekla je ona.

Na pitanje postoji li rizik od zloupotrebe eutanazije, ukoliko bi ona pravno bila regulisana, odnosno da neko zloupotrebi nečiju slobodnu volju, Mijatović kaže da strah uvek postoji, ali da on ne treba da bude razlog da se o tome ne razgovara.

„Imamo zemlje koje su detaljno uredile proceduru, kao što su Holandija, Belgija, Luksemburg, Španija. Rizik uvek postoji. Mogućnost zloupotrebe nam ne može biti argument da ne uvedemo eutanaziju kao neko pravo. Mi možemo da predvidimo neke kaznene odredbe u slučaju da dođe do zloupotreba. Dakle, nije nemoguće da se to pojavi i nije nemoguće da pravo reguliše zloupotrebe, odnosno da uvede sankcije za takve situacije“, objašnjava ona.

Na konstataciju da se Crkva protivi eutanaziji, Mijatović kaže da to nije novost, ali ona navodi da ovde pre svega treba da se razmišlja o pacijentu.

„Ovde ipak mislim da treba da pitamo najviše pacijenta i da uredimo proceduru. S obzirom da su u pitanju sekularne države, mislim da svako, ukoliko je verujući, da on može da odlučuje, da li će da prihvati ovo pravo ili ne. Ne postoji moranje pacijenta da se odluči da će neko uvek da ga pita da li on to želi, već je to prosto izražavanje volje. Tačije, suština je da postoji mogućnost da ja tu svoju volju i tu svoje pravo mogu iskoristim u ovim situacijama ukoliko to želim“, reka je ona.

Mijatović je objasnila i da postoje aktivna i pasivna eutanazija, kao i da je njihova razlika velika, tačnije odnosi se na ulogu lekara.

„Kod aktivne eutoanazije lekar ima licencu i radi tu vrstu posla koja podrazumeva da on može direktno da ubrizga neku supstancu koja će da dovede do smrti pacijenta. Međutim, kod pasivne imamo situaciju da se prestaje sa davanjem nekog leka ili održavanja u životu. To je ta razlika. Ono gde se najveće polemike takođe vode je da li uvesti aktivnu ili pasivnu eutanaziju. Neke zemlje koje polako uvode eutanaziju, one prvo uvode pasivnu eutanaziju. U Holandiji, Belgiji i Luksemburgu postoji ta aktivna eutanazija, ali ove ostale zemlje imaju neku vrstu pasivne eutanazije“, kaže ona.

Što se Srbije tiče, Mijatović kaže da se na zakon koji bi regulisao ova pitanje čeka od 2005. godine, i da se epilog ove priče još uvek ne vidi.

„Nema nekog izgleda da će u nekoj bližoj budućnosti da se usvoji građanski zakon. Samim tim dugo ćemo još pričati o eutanaziji kao o nekom pravu koje će negde u budućnosti nama biti omogućeno. Ono što je u praksi jasno je da postoje situacije u kojima lekar, na primer, kaže da nema više pomoći, i da pošalje pacijenta kući. Uvek čujemo tu čuvenu rečenicu ‘najbolje da u poslednjim danima bude sa svojom porodicom’ i onda dobije otpusnu listu i ode kući“, rekla je ona.