Privatni časovi za osnovce: Pomodarstvo ili posledica obimnog gradiva

Privatni časovi postojali su, moglo bi se reći, oduvek, ali su sada postali pravo veliko i razvijeno tržište – od različitih vidova oglašavanja na društvenim mrežama i specijalizovanim sajtovima do tradicionalnog lepljenja flajera na banderama i autobuskim stanicama, roditelji mogu da pronađu i nastavnike i časove kakve požele za decu, sve češće već od prvog razreda osnovne škole, pa čak i za onu predškolskog uzrasta.

Gradivo koje se uči u školama trebalo bi da bude takvo da svi đaci mogu da ga savladaju, manje ili više uspešno, zbog čega postoje ocene. Ipak, čini se, s obzirom na rasprostranjenost privatnih časova, da to nije slučaj, ili je „krivica“ u nečemu drugom – da li nezainteresovanosti učenika u školi i za rad kod kuće, preobimnom gradivu i nedovoljnom vremenu da se ono na nastavi obradi ili tek trendu u kome roditelji, pod uticajem sredine, misle da „nisu dovoljno dobri“ ako svom detetu ne plate privatnog nastavnika za predmet koji mu ne ide baš najbolje.

Stručnjaci sa kojima je NIN razgovarao zaključuju da je popularnost privatnih časova zapravo kombinacija ovih faktora.

Nataša Milošević, nastavnica matematike u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, kaže za NIN da je deci često potreban dodatni rad koji samostalno ne mogu da obave, te da ne veruje kako su privatni časovi tek pomodarstvo.

Na privatnim časovima i osnovci iz nižih razreda

“Nastavni plan i program je i dalje preobiman i deca ne mogu sve da postignu. Ona sad idu na jedan sport, drugi, imaju još neke aktivnosti, zbog čega se onda taj rad kod kuće zanemari. Takođe, deca više ne znaju da uče kao što se nekada učilo, imaju manje razvijene radne navike i teško ih je zainteresovati, što je delom vezano i za nove tehnologije. Pretpostavljam da roditelji više ne znaju šta da rade i onda su primorani da uzmu privatne časove da bi i deca bila naterana da barem na neki način rade dodatno. Potreban im je podsticaj, tako da nisam sigurna da je to samo pomodarstvo. Naravno, ne mislim da je potrebno da uzimaju privatne nastavnike baš iz svih predmeta, naročito gde je suština da se sedne i nauči. Ipak, očigledno je da neki roditelji smatraju da tako možda s njihovim detetom treba”, kaže Milošević.

Prema njenim rečima, čini se da se roditelji stvarno trude da im deca budu odlična iz svih predmeta i ako imaju mogućnost, sigurno da će platiti i privatan čas kako bi to dete savladalo određenu lekciju ili oblast, naročito jer oni za to nemaju vremena, sve češće ni u nižim razredima.

“Ni roditelji nemaju više toliko vremena da se posvete svojoj deci, da sednu sa njima i da rade i onda su primorani da potraže pomoć negde sa strane, da neko drugi odvoji vremena za njihovu decu. Najviše imam srednjoškolaca, ali mi se u posljednje vreme dosta javljaju i osnovci mlađih razreda – prvi, drugi, treći i četvrti, dok je od petog do osmog godinama već ista priča. Ima roditelja koji čak i u tim nižim razredima ne umeju da isprate gradivo i onda zatraže pomoć nastavnika“, objašnjava ona.

Međutim, mnogi postavljaju pitanje zbog čega roditelji ne usmeravaju svoju decu na časove dopunske nastave, koji su već ustaljena praksa u školama i koji ujedno ne zahtevaju bilo kakvo dodatno plaćanje. Milošević ipak navodi da postoji veliki problem sa ovakvim vidom časova.

„Fond časova je zaista preobiman – deca imaju dosta redovnih časova, pored toga i dopunsku, dodatnu nastavu, sekcije. Nekada se dogodi da se više predmeta poklopi, zbog čega dete mora da odabere kom će času prisustvovati, budući da se oni održavaju u tačno određeno vreme nakon redovne nastave. Na primer, ako su detetu slabe strane fizika i matematika ili hemija, i dopunski časovi iz fizike i matematike se dešavaju u isto vreme, ono mora da da odabere jedan. Međutim, šta se onda događa sa drugim? Kod nas u školi deca redovno dolaze na dopunsku nastavu, ali opet biraju na koje mogu da stignu. Prosto nije moguće uskladiti se sa svakim odeljenjem i učenikom kako ne bi došlo do takvih poklapanja“, zaključuje Milošević.

Začarani krug

Psihološkinja Biljana Mihajlović navodi za NIN da je činjenica da su sve niži uzrasti na kojima se uzimaju privatni časovi, te da je broj predmeta iz kojih se uzimaju veći, iako to nije uvek možda i nužna opcija.

„Naravno da sve kreće od roditelja i njihove procene da čas detetu jeste ili nije potreban, kao i brige za dečji uspeh, ako govorimo o nekim poželjnim razlozima, ali mislim da je nekada način zadovoljenja te brige neobičan ili nepotreban, posebno što privatni časovi i na tako malom uzrastu i s tako velikim brojem predmeta, u stvari ne uče decu odgovornosti i radnim navikama, nego upravo odgovornost za učenje prebacuju na nekog drugog“, ističe Mihajlović.

S druge strane, naša sagovornica kaže da postoje situacije u kojima dete, baš zato što zna da će imati privatan čas posle škole, postaje praktično duplo opterećeno.

„To se sve reflektuje na dete. Ako ono zna da će pre podne imati čas matematike u školi koji je grupni, i da će popodne imati privatni individualni čas matematike, onda ono ne želi da ima dva časa i ne želi ceo dan da bude na nastavi. Zbog toga mu pažnja popusti tamo gde može, a može u školi, gde je jedan od njih 30 u učionici. Tako nastaje začarani krug gde dete u stvari ne prati i ne uči u školi zato što zna da će ga dočekati privatni čas, što je iz pozicije deteta vrlo ljudski i opravdano“, objašnjava naša sagovornica.

Ona dodaje da se na taj način ne podstiče pažnja deteta tamo gde bi ona trebala da bude usmerena, ali ni odgovornost, a primarna bi u tom smislu trebalo da bude škola.

„Kada se tako krene od prvog razreda, to prosto nije dobro dugoročno. Deca ne steknu radne navike i ne uče tamo gde treba da uče, pa se pravi paralelni sistem. Takođe, dete ne nauči da je njegova odgovornost njegovo učenje. Sve to počinje od prvog razreda i još od roditeljskih Viber grupa gde, umesto da uče decu da samostalno pamte svoje domaće zadatke i ono šta im je zadatak uopšte, roditelji često imaju takve grupe na kojima se oni preslišavaju šta je bilo za domaći. Suština je druga – da naučimo decu da sami vode računa o svojim obavezama“, navodi Mihajlović.

Nadmetanje i želja za dobrom ocenom

Pored toga, ona dodaje da je činjenica i da se roditelji često nadmeću u broju časova koje uzimaju svojoj deci.

“Privatni časovi su svakako postali popularan način kako da se zadovolji želja za dobrom ocenom. To vide i roditelji i deca. Krene se od toga da budemo sigurni, da pomognemo, a onda već postane – ako ide neko drugi onda će i moje dete. Tako da to dođe neka vrsta pomodarstva ili prečice do dobre ocene”, kaže Mihajlović.

U pogledu dopunske nastave u školi, ona objašnjava da su takvi časovi dobri iz razloga što nastavnici procene kome su oni potrebni i upute ih dalje na šta da obrate pažnju i čemu da se posvete. Ipak, sve manji broj dece pojavljuje se na takvoj nastavi.

„Nemali broj puta sam bila svedok tome da dođe nastavnica i kaže – imamo kontrolni, najavljen je. Ranije su dolazi intenzivnije kad su pripreme za kontrolne zadatke ili za pismene. Međutim, sada se često dešava da je kontrolni najavljen, i to naravno stoji i na sajtu škole i obavešteni su i roditelji, i recimo nastavnica matematike zakaže dodati termin za dopunsku nastavu i ne dođe nijedan učenik pre kontrolnog. Ali zato najveći broj njih ode na privatne čase, jer roditelji verovatno veruju da je sigurnije ili modernije i da će dobiti bolju uslugu ako plate. Ovde nije stvar u usluzi koju pruža privatni nastavnik, nego u motivaciji deteta. I tu opet dolazimo do toga koliko su u stvari dugoročno gledano efikasni privatni časovi. Ako oni nisu usmereni i na to da motivišu dete da dalje samo vodi svoj proces učenja i procene znanja šta je steklo, a šta nije, ona ostanu bez naučene odgovornosti i radnih navika i onog samoprocenjivanja koliko u stvari zna“, zaključuje Mihajlović za NIN.