Pulmološkinja iz Pančeva dr Slavica Plavšić: Da li moj otac ima pravo da bude na tom spisku?

Prim. dr Slavica Plavšić, specijalista za plućne bolesti i članica Saveta Ujedinjenih protiv kovida u tekstu za Peščanik piše o činjenici da lekari prave spiskove svojih kolega umrlih od kovida, budući da, kako kaže, “ moćna i bogata Lekarska komora ‘snom mrtvijem spava“. „Ni slutili nismo da ćemo stići do trocifrenog, zastrašujućeg broja 145 posle dve godine. Na užas kolega, suze naroda i zaprepašćenje Evrope zašto toliko lekara umire u Srbiji. U Sloveniji nema preminulih lekara od posledica kovida 19. U Hrvatskoj ih je mnogo manje. U Srbiji 145“, navodi, između ostalog dr Plavšić.

Tekst koji je napisala za Peščanik prenosimo u celosti:

Pune dve godine živimo ovo strašno korona vreme. Vreme straha, bolesti, nepreglednih redova ispred kovid ambulanti po snegu, kiši, vetru, vrućini bez hlada, bez čekaonica, stolica i klupa. Živimo vreme kada se neke maske nose na bradi, neke oko vrata, najčešće nikako. Vreme kad su mnoge maske pale i ogolile do samog kostura trule zidine raspalog zdravstvenog sistema.

Mučno je i bolno upisivati imena, godine, titule, radna mesta, specijalizacije umrlih lekara. Ali to je važno i to se mora. Mi čak i ne slutimo koliko je to važno i značajno svedočanstvo za sve nas, a naročito za njihove porodice. Znaju da njihovih najmilijih više nema i baš zato im je važno da budu na tom spisku, da ne budu zaboravljeni i izopšteni, da dobiju svoju belu ružu i traku sa imenom svoje majke, oca, brata, sestre, supružnika.

Živimo vreme strašne bolesti izazvane nevidljivim, najsmešnijim virusom na svetu koji nemilosrdno ubija mlade i stare, znane i neznane. I one koji ne veruju da uopšte postoji i one koji se bore da im spasu život. Ovi drugi su obučeni u skafandere sumnjivog kvaliteta, sa maskama koje često nisu medicinske, sa rukavicama koje su minijaturne, napravljene za sitne kineske ruke, ne za naše krupne, koščate balkanske. Premoreni, iscrpljeni dugim i čestim smenama, bez odmora, nezaštićeni, često i sami bolesni umiru lekari, oni koji pomažu, pregledaju, leče, operišu, uključuju komplikovane mašine koje tako pogrešno zovemo respiratorima a da nemamo jasnu predstavu šta sve mogu ta čuda medicine i tehnike i još veća čuda u obliku bogova medicine, anesteziologa.

Oni su ti, za mene moćni, sveznajući čarobnjaci koji hodaju po tankoj žici i ivici života i smrti. Njih ima najmanje, nikad ih nije bilo dovoljno, a sada, kada su najpotrebniji, ova država, ovaj truli zdravstveni sistem ih nemilosrdno gura u smrt. Mlade, hrabre, pune znanja i entuzijazma, neustrašive. Ipak samo ljude koji na kraju i sami umiru u najtežim mukama. I njih, kao i ostale, pakuju u plastične vreće i limene sanduke, onda u one prave posmrtne kovčege prekrivene cvećem i ispraćaju na večni počinak u carstvo nebesko.

Postoje neke ustanove koje bi trebalo da brižljivo vode računa o tome. Da baš sada u ovo strašno vreme umiranja budu najaktivnije i najglasnije. Da čuvaju i štite svoje članove, svoje lekare. Ali one to ne čine. Pojavi se po koji nekrolog, slika u rubrici in memoriam. Ustanove gde su radili, grad gde su živeli, kolege, prijatelji se pobrinu da se objavi poneki naslov u novinama, izuzetno vest na televiziji. Neki posthumno dobijaju ordenje koje u njihovo ime prime ili odbiju članovi porodice. Neki od tih posthumnih junaka dobijaju murale u svojim gradovima. Jedan žrtvovani junak je dobio veliku ulicu u svom gradu.

Kad smo shvatili da moćna i bogata Lekarska komora „snom mrtvijem spava“, počeli smo i mi lekari da pravimo prave, istinite spiskove svojih kolega umrlih od kovida. Pre toga brižljivo proverene i potvrđene i obavezno uz saglasnost njihovih porodica. Ni slutili nismo da ćemo stići do trocifrenog, zastrašujućeg broja 145 posle dve godine. Na užas kolega, suze naroda i zaprepašćenje Evrope zašto toliko lekara umire u Srbiji. U Sloveniji nema preminulih lekara od posledica kovida 19. U Hrvatskoj ih je mnogo manje. U Srbiji 145.

Desi se ponekad da neko ime promakne, da nam niko ne javi, da ne saznamo. I desi se kao pre nekoliko dana da to vidi jedna ćerka, uzaludno tražeći ime svog oca na našem spisku. „Izvinite molim vas, da vas pitam, da li moj otac ima pravo da bude na tom spisku? Znate, on je radio u jednom gradiću u Vojvodini, preminuo je od korone u bolnici“. Proverim, zaista tog imena nema. Ne znam kako nismo znali. Zamolim, uz krajnji osećaj nelagodnosti za ime, prezime, godine i bilo kakvu potvrdu da je bio lekar i da je preminuo od kovida. Teško je, ali moram da proverim. Takve vesti se ne objavljuju ako nisu proverene i sigurne. Ujutru mi stiže poruka od brižne i posvećene ćerke Milice sa slikama desetak nepobitnih potvrda da je njen otac zaista bio lekar pred penzijom i da je zaista preminuo od posledica kovida 19.

Indeks Medicinskog fakulteta iz davne 1975, diploma sa fakulteta i specijalizacije, licenca i još mnoštvo diploma. I otpusna lista i umrlica. Onako postiđena napišem hvala, nije trebalo toliko, znate takva su pravila. „Ma nije to meni teško, imam sređenu svu tatinu dokumentaciju“. Napišem prigodan in memoriam. Ispostavi se da je doktor poznat, cenjen, omiljen među kolegama i sugrađanima. Pišu sve najlepše o njemu kao lekaru, kolegi, komšiji.

Pre oko godinu dana stigla mi je gotovo ista poruka: „Da li moja supruga ima pravo da bude na tom spisku?“ Bila je mlada, vedrog duha, stub porodice. Spasavajući živote svojih pacijenata izgubila je svoj. Dečak od 12 godina je ostao bez majke, suprug bez žene. Dečaku su pomogli pedagozi, psiholozi, koliko su mogli. Druži se sa devojčicom koja je ostala bez oca, sa dečakom čiji su se roditelji razveli, sa drugim dečakom čiji je otac teško bolestan.

Sve veći problem je i materijalna situacija. Očeva plata nije velika, prosečna u Srbiji. Jednokratna pomoć koju porodica dobije nakon smrti svog člana nije dovoljna da pokrije ni pogrebne troškove. Dete dobija 70 odsto majčine penzije. Ako je dvoje dece onda je iznos nešto veći. Majka je bila mlada, 47 godina. Malo više od 20 godina radnog staža, a od toga zavisi visina penzije. To je sve što dete dobija od države do kraja redovnog školovanja. Umiru i drugi ljudi od korone i od drugih bolesti. Ginu u saobraćajnim i drugim nesrećama. Ali ovi lekari su dali svoje živote lečeći druge ljude i sve nas. Zbog toga država, društvo, pre svega strukovna udruženja imaju posebnu dužnost da pomognu njihovim porodicama.

Lekari imaju svoje strukovno udruženje, moćnu Lekarsku komoru koja treba da brine o njima i njihovim porodicama u slučaju nesreća. To piše i u statutu ove institucije. Lekarska komora u takvim situacijama isplaćuje jednokratno 100.000 dinara porodici, svog preminulog člana briše sa evidencije i tu se završavaju njene aktivnosti. Verujem da malo lekara zna za šta se tačno troši 0,8% njihove plate, koliko iznosi mesečna članarina. Ono što se zna i očekuje je da Lekarska komora odvoji deo svojih prihoda i usmeri u Fond za školovanje dece preminulih zdravstvenih radnika.

Inicijativa za osnivanje ovog fonda je pokrenuta pre godinu dana. Očekivano, Lekarska komora se nije oglasila, utonula u dubok epidemijski san. Nadamo se da će se probuditi i početi da obavlja poslove na koje je njen statut obavezuje. Za to vreme ostajem hroničar tuge porodica umrlih lekara, slušam i beležim da se ne zaboravi.

Prim. dr Slavica Plavšić, specijalista za plućne bolesti i članica Saveta Ujedinjenih protiv kovida u tekstu za Peščanik piše o činjenici da lekari prave spiskove svojih kolega umrlih od kovida