Rađanje i kriza civilnog društva u Srbiji od devedesetih godina do danas – 25 godina “mešanja” Fondacije Hajnrih Bel

Kako će se ispostaviti tokom snimanja dokumentarca, nije bilo lako utvrditi koji bi to bio tačan datum. Fondacija Hajnrih Bel je počela da radi u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji tokom 1990-ih, da bi nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini bila otvorena stalna kancelarija u Sarajevu, a ubrzo nakon toga, i beogradska kancelarija kao njena ispostava. Kancelarija je 2006. i zvanično registrovana u Srbiji, s mandatom delovanja i u Crnoj Gori i na Kosovu. Ostavimo li po strani ove ipak birokratske nedoumice, ostaje činjenica da se Fondacija Hajnrih Bel, s manje ili više uspeha, tokom svih tih godina predano borila u okviru ključnih oblasti svog delovanja: tranzicija i suočavanje s prošlošću, životna sredina i energetika, prava žena i LGBTIQ+ osoba, urbanističko planiranje, stanovanje, nezavisna kultura i javna dobra.

Kako to već obično biva, prve godine su možda bile i najteže, imajući u vidu da su organizacije civilnog društva devedesetih često bile targetirane kao „strani agenti“, u vreme kada je bivša Jugoslavija bila razorena ratovima, a ona „nova“ grcala pod teretom sankcija i potom represije režima Slobodana Miloševića. Ovo je i centralna tema prve epizode petodelnog dokumentarnog serijala o jubileju HBS-a, koja tematizuje vreme kada je kada je Fondacija iz Berlina podržavala mirovne aktiviste i pokrete širom bivše države.

„Fondacija Hajnrih Bel već je bila uspostavila kontakte sa ključnim akterima civilnog društva u Beogradu i Zagrebu, dok je u Sarajevu to bilo nemoguće do kraja 1995. godine, zbog rata. Prve razgovore smo vodili sa projektnim partnerima koje smo znali od 1994. godine, pre nego što je otvorena lokalna kancelarija, i to iz centrale u Berlinu“, opisala je prve dane prisustva  Fondacije na ovim prostorima Azra Džajić-Veber, bivša direktorka regionalne kancelarije HBS-a u Sarajevu.

„Devedesete su bile specifične i u tom kontekstu civilni sektor je delovao kao neko ostrvo, koje je moglo da posluži svima onima koji su želeli da se uključe u Evropu. Svi se sećamo tog čuvenog transparenta Beograd je svet. Mislim da je civilni sektor bio upravo most ka svetu tokom devedesetih“, ističe u serijalu dr Gazela Pudar Draško, direktorka Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. U ovoj epizodi, Sonja Biserko navodi kako je Centar za antiratne akcije bio „kišobran za sve akcije“ iz koga su iznikle razne druge organizacije, kao što su Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, YUCOM, i mnoge druge.

Posle 2000. i demokratskih promena, civilni sektor buja i dolazi do njegovog svojevrsnog prelivanja u razne druge oblasti i naročito javnu administraciju, jer se javila potreba za stručnim kadrom. „Civilni sektor je delom poslužio i za regrutaciju takvih osoba, a delom je i sam učestvovao u implementaciji neke agende definisane na državnom nivou“, ističe dr Gazela Pudar Draško.

Za razliku od devedesetih, kada je civilno društvo bilo direktno suprotstavljeno državnoj politici, sada je viđeno kao svojevrsni saveznik demokratskih promena, odnosno mehanizama vlasti i javne uprave. „Uprkos tome što smo otvarali teške teme, koje su možda prerano otvorene, postojala je podrška sa svih strana – od strane javne uprave, medija, međunarodne zajednice i civilnog društva“, kaže u serijalu Paola Petrić, programska koordinatorka beogradske kancelarije HBS-a od 2007. do 2024. godine. „Kao da smo nekako bili svi na istoj liniji fronta“.

Ipak, sa uspostavljanjem liberalne paradigme i brisanja granica između javnog i NVO sektora, dolazi i do prvih pukotina u ovakvom mehanizmu, a nova situacija nije dovela i do pomaganja i brige za lokalne inicijative, već je fokus usmeren pre svega na državne politike. Nije bila retka ni situacija direktnih konfrontacija između ljudi koji su bili neo nekada jedinstvenog civilnog sektora, i onih koji su u njemu ostali.

Konačno, od 2012. do danas, postepeno dolazi do oživljavanja narativa iz devedesetih godina, što je povezano i sa velikim povratkom na političku scenu tadašnjih glavnih aktera državnih politika. U javnosti se iznova nameće i potreba za unificiranim narativom gde se svaki drugačiji glas doživljava kao neprijatelj države, a samim tim i glas onih koji su u civilnom sektoru ostali ili započeli rad. „Mislim da je bila velika politička naivnost svih koji su verovali da je dovoljno očvrsla demokratija u Srbiji za jednu smenu (vlasti, op.a.). Samo su politički naivci poverovali da ljudi koji su bili deo tog režima devedesetih mogu da dožive političku transformaciju“, zaključila je u dokumentarnom serijalu dr Olga Manojlović Pintar iz Instituta za noviju istoriju Srbije.

Više o ovim važnim temama i aktivnostima Fondacije Hajnrih Bel možete pogledati ovde:

Stavovi izneti u videu nisu nužno stavovi redakcije.