Raste broj maloletnih kriminalaca

Raspad nekadašnje zajedničke države, praćen ratovima, doneo je mnoge probleme koji ni do danas nišu rešeni.

Piše: Žarko Bogosavljević

Jedan od većih je konstantan porast maloletničkog kriminala. Naime, kriminalne grupe sve više regrutuju maloletnike za obavljanje prljavih poslova, od preprodaje narkotika, preko krađa i tuča, pa sve do ubistava.

Njihovo regrutovanje se često radi preko navijačkih grupa, ali je primetno da se nekada i sami organizuju željni dokazivanja. Ni policija ni tužilaštvo, kao ni drugi nadležni organi za sada još uvek ne žele da priznaju da su u pojedinim gradovima nastale prave maloletničke bande, koje u školi ili kvartu malteriraju druge vršnjake ili ih pljačkaju, a znaju da napadnu i starije od sebe.

S druge strane, ti maloletnici su svesni da zbog svojih godina često ne mogu krivično odgovarati. Među njima je dosta onih koji do 14 godine, kada zakonski policija i tužilaštvo mogu nešto da preduzmu, iza sebe imaju već gomilu prestupa. Uz to, zbog sporosti suda i blagih kazni, oni do svoje 18 godine napune dosije do nivoa koji su pre nekoliko decenija imali samo kriminalci sa višedecenijskim radom sa one strane zakona.

Iz godine u godinu raste broj maloletnih kriminalaca

U Srbiji oko 10 odsto svih krivičnih dela počine maloletnici, a oni koji budu osuđeni mahom ne završe u zatvoru već sa uslovnim i drugim kaznama.

Da je porast maloletničkog kriminala prisutan pokazuju i podaci Višeg suda u Novom Sadu, gde u posebnom krivičnom odeljenju dvoje sudija vode na desetine predmeta. Portparolka Višeg suda Ivana Karapandžić kaže za 021 da  je poslednjih godina primetan porast krivičnih dela u kojima su počinioci maloletna lica.

– Prema našoj evidenciji, u poslednje tri godine uočava se blagi porast predmeta gde su počinioci maloletna lica. U 2014. godini smo imali 109 predmeta, u 2015. godini za četvrtinu više, a u ovoj već stotinak predmeta. Najviše je tuča, nanošenja teških i lakih telesnih povreda i imovinska dela krađe – navodi ona.

Karapandžić navodi da, iako se povećao broj dela koja čine maloletnici, još uvek se ne može govoriti o tome da se radi o sve mlađim počiniocima ili počiniocima koji ponavljaju dela, jer sud u osnovi ne beleži takvu statistiku.

Kaznena politika se nije menjala od vremena SFRJ

Mada zvanična statistika pokazuje porast broja maloletnih kriminalaca, zakonski propisi štite maloletnike i informacije o njihovim delima uglavnom ostaju zakopane u dosijeima. Ipak, na osnovu onog što je dostupno javnosti, evidentno je da postoji problem sa kažnjavanjem.

Svedoci smo slučajeva da neko sa 16 ili 18 godina iza sebe ima i preko 100 krivičnih prijava, ali ni dan zatvora. Problem je što je kaznena politika u Srbiji na nivou iz vremena SFRJ, preko 30 godina se ništa nije značajnije menjalo, a društvo je drastično promenjeno.

Advokat Milan Đukić kaže za 021 da postupci protiv maloletnika imaju zasebnu zakonsku proceduru, ali da u praksi to ne funkcioniše dobro.

– U slučajevima gde su počinioci maloletnici vodi se poseban postupak uz učešće specijalizovanih institucija, pre svega Centra za socijalni rad. Zakonski je sve to dobro zamišljeno, međutim u praksi to ne funkcioniše najbolje, pre svega jer nisu svuda u Srbiji Centri za socijalni rad dobro osposobljeni za nadzor nad maloletnicima. Drugi problem je što kod nas nema svesti o ozbiljnosti kazne, već se samo kao kazna smatra to što se neko uputi u kazneno popravni dom ili zatvor – priča Đukić.  

On podseća da su promene zakonodavstva koje se odnosi na postupke sa maloletnicima poslednji put bile pre 15 godina i da su usklađene sa evropskim propisima i konvencijama kojih se Srbija pridržava.  

Profesorka Pravnog fakulteta Dragana Ćorić kaže da se radi na uređenju dela zakonodavstva koji se tiče maloletničke delikvencije i da se u stručnoj javnosti povede rasprava o tome da li treba preispitati granicu krivične odgovornosti od 14 godina. Naime, praksa pokazuje da deca već od 10-11 godine počinju da čine ozbiljna krivična dela i da su svesni da nisu odgovorni pred zakonom.

– Krajem prošle godine počela je javana rasprava o zakonu koji se odnosi na maloletne počinioce krivičnih dela, ali to je kratko trajalo i od tada do sada se ništa nije čulo o tom zakonskom predlogu. S druge strane, kada se i povede priča o maloletnicima dođe se do toga da li treba smanjivati granicu krivične odgovornosti. U Mađarskoj je ta granica smanjena na 12 godina za najteža krivična dela kao što su ubistva, silovanja i ostalo. Takođe, Grčka preko 60 godina ima granicu od 13 godina – navodi ona.

Dragana Ćorić kaže da kaznena politika prema maloletnicima trenutno ne pokazuje efekat, a dosije u policiji za njih je često čin dokazivanja.

– Svaka kazenena politika se stvara sa namerom generalne prevencije, međutim čini se da je došlo do zamene teza jer se kažnjavanje i dosije više ne smatra kao nešto strašno nego kao neka herojska crta. Pogledajte samo kako se deca odnose prema onima koji su lažno prijavljivali bombu u školi, oni su za ostale učenike kao nekakvi oslobodioci. Dakle, problem je mnogo širi jer je sistem vrednosti poremećen – primećuje ona.  

Građani traže da roditelji odgovaraju za postupke svoje dece

U nedavnoj anketi portala 021.rs građani su se izjašnjavali o maloletničkom kriminalu. Većina rešenje vidi u oštrijim kaznama, a dobar deo anketiranih mišljenja je da bi trebalo biti oštriji i prema roditeljima. I to više nego prema deci koji su kao maloletnici počinioci krivičnih dela.

Advokat Milan Đukić smatra da rešenje nije u tome da se granica odgovornosti smanjuje sa 14 godina, već da treba delovati na druge načine kako bi se uticalo na pojavu maloletničkog kriminala.

– Pitanje je da li zakonodavstvo može da se koriguje. Mi ne možemo da se poredimo sa drugim zemljama koje imaju bolji sistem, a on podrazumeva da se bolje radi na edukaciji, ali i na kažnjavanju. Imamo mi iste zakone, ali u primeni ima dosta problema. Što se samih presuda tiče, sudovi ih izriču u granicama zakona i problem je što one evidentno ne utiču na svest počinioca – objašnjava Đukić.

On navodi da mi kao pojedinci, prvenstveno kao roditelji nismo spremni da primetimo i najmanje simptome devijantnog ponašanja i da na to utičemo pravovremeno.

– Ključan je rad kod kuće, jer ako izostane onda se moraju umešati Centar za socijalni rad i druge institucije. Kada bi se više bavili svojom decom bilo bi sve daleko bolje – zaključuje Đukić.

Treba uzeti u obzir da društveno-politička elita izbegava da se uključi u ovu priču jer su naši političari naučeni da izbegavaju sve probleme koji su skoro nerešivi ili je potrebno dugoročno raditi na njima. Dragana Ćorić smatra da je to pogrešno, jer nisu budućnost zemlje privremeno napunjeni novčanici zbog izborne kampanje, već deca.

– Čini se da nemaju dovoljno hrabrosti da se uhvate u koštac sa problemom. Moguće da ih razni „marketinški stručnjaci“ savetuju da idu samo na sigurno, a ne i na neizvesno jer je ovo borba koja možda i ne može da se dobije. Nude nam prosperitet, a zapravo to nisu puni novčanici, već zdrava i prava i bezbedna deca, koja su naša budućnost. Naravno, nije sve do države, puno toga je i do nas samih, jer ako kao roditelji ne postavimo zdrave temelje, džaba sve. Možemo onda kriviti i policiju i sud i sve za ono što smo kao roditelji pogrešili – kaže ona.

Smanjiti granicu krivične odgovornosti sa 14 godina, pooštiriti kazne za maloletnike ili roditelje, napraviti veće domove i zatvore, sudije naterati da izriču maksimalne kazne ili uraditi nešto sasvim treće nisu rešenja problema sa maloletnim kriminalcima, nego zapravo samo bavljenje posledicama. Problem je društvo i sistem koji se i dalje ne snalazi sa nečim što je posledica samog njegovog delovanja i postojanja.

Jednostavno, deca kriminalci uglavnom sve rade kako bi dobili ono što nemaju u svojim porodicama jer su roditelji okrenuti trci za novcem, bili bogati ili siromašni. Skretanjem u kriminal oni tako dobijaju sve ono što roditelji ne mogu ili im nisu pružili, a zapravo dobijaju preko potrebnu pažnju. Osećaju se bitno, za razliku od svog pređašnjeg života gde ih niko nije primećivao. 

Kako bi se to promenilo, za početak je dovoljno okrenuti se, pogledati i zagrliti svoje dete. Tako će se bar deo njih zaustaviti od skretanja na put koji je uglavnom bez povratka.

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta „Mreža 21“ koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.

Raspad nekadašnje zajedničke države, praćen ratovima, doneo je mnoge probleme koji ni do danas nišu rešeni.