Rizik da Srbija dobije nove „pravno nevidljive“ građane

 

Srbija je u poslednjih nekoliko godina učinila znatan iskorak po pitanju smanjenja broja stanovnika Srbije koji nemaju apsolutno nikakva prava, niti zaštitu. Međutim, ta situacija bi mogla da se promeni u budućnosti ukoliko se ne reši status izbeglica koje su došle u Srbiji po otvaranju Balkanske rute. 

 

Tačan broj apatrida u Srbiji nije poznat. Podaci UNHCR-a u Srbiji kažu da trenutno postoji njih 2.300. Od 2009. godine više od 20.000 osoba je uspelo da se upiše u matične knjige rođenih, a tako sebi omogući da steknu i ostala dokumenta koja su im neophodna. 

 

Nepoznat je i tačan broj izbeglica u Srbiji, ali procene su da ih trenutno ima oko 4.000. Upravo je sredinom oktobra Savet Evrope upozorio da u Srbiji postoji nekoliko hiljada izbeglica sa nerešenim pravnim statusom, ukazujući da je neophodna strategija kojom bi se rešio pravni status ovih ljudi. 

 

U UNHCR-u kažu za 021.rs da je veoma zabrinjavajuće to što se apatridija prenosi sa generacije na generaciju, pa je veoma teško da deca čiji su roditelji „nevidljivi“ postanu „vidljiva“.

 

„Možemo reći da je izbeglička kriza dovela u rizik od apatridije decu stranih državljana koja su rođena u izbeglištvu, a čija činjenica rođenja nije pravovremeno evidentirana u matičnim evidencijama. Razlog za to je najčešće situacija u kojoj roditelji ne poseduju lična dokumenta, odnosno dokaz o svom državljanstvu. Veliki broj osoba koje su tranzitirale kroz Srbiju tokom ‘izbegličke krize’, kao i onih koji su trenutno u Srbiji ne poseduju važeća lična dokumenta. Nadležni organi u Srbiji su u velikoj meri u ovoj situaciji postupili veoma fleksibilno i omogućili upis dece rođene na teritoriji Srbije u matičnu knjigu rođenih neposredno nakon rođenja u zdravstvenim ustanovama u Srbiji iako njihovi roditelji nisu posedovali dokumenta koja su za to potrebna, nakon toga su matičari ovoj deci izdavali izvode iz matičnih knjiga (domaći i internacionalni obrazac). Na ovaj način je učinjen prvi korak, međutim da bi ova deca posedovala dokaz o državljanstvu, neophodno je da ambasade/konzulati zemalja čiji su roditelji državljani izvrše upis njihovog državljanstva. Vrlo je problematično očekivati da se osobe koje su iz zemalja svog porekla pobegle zbog progona, obrate ambasadama svojih država zahtevom za upis državljanstva„, objašnjavaju u UNHCR-u paradoksalnu situaciju u kojoj se nalaze izbeglice.

 

Apatridijom u Srbiji su najviše pogođeni Romi, a naročito oni koji su raseljeni sa Kosova i Metohije. Usled marginalizacije i dubokog siromaštva, oni nemaju potrebna znanja ili se ne osećaju sposobnima da pokušaju da dobiju dokumente i ostvare ekonomska, kulturna, socijalna, ali i politička, prava koja im pripadaju. Onima koji se sa takvim situacijama susreću pomaže nevladina organizacija „Praxis“. Koordinator u ovoj organizaciji Milan Radojev za 021.rs kaže da za one koji nemaju nikakva dokumenta, niko ne zna ni da postoje.

 

„Posedovanje ličnih dokumenata je preduslov za uživanje svih prava, a ovako vi nemate niti zdravstvenu niti socijalnu zaštitu. Možete da dobijete hitnu zdravstvenu negu, ali ako se onda razbolite, vi niste hitan slučaj. Ne možete da dobijete redovan posao, ali ni da se prijavite u Nacionalnu službu za zapošljavanje. Vi ne možete da stičete imovinu, da se venčavate niti da budete priznati kao roditelj. To najviše pogađa decu koja jako teško mogu da upišu osnovnu školu, a za srednju nemaju nikakve šanse“, priča Radojev.

 

I on, kao i u UNHCR-u, ukazuje na to da je veliki problem što „pravna nevidljivost“ praktično funkcioniše na principu nasleđivanja. 

 

„Imali smo slučaj da tri generacije nemaju nikakve nikakva prava, zato što baba nije imala lične dokumente. Onda njena deca nisu mogla da se upišu u matične knjige, pa ta deca nisu mogla svoju decu da upišu i na kraju je desetine osoba u jednoj porodici pogođeno tim problemom. U tom svakako deca najviše ispaštaju, ali u ranom dobu oni ni ne znaju šta su dokumenta. Važnosti svega postanu svesni tek kad malo odrastu, kada lupe glavom o zid jer ne mogu nešto da urade, da se leče, zaposle. Tada shvataju da su pravno nevidljivi“, dodaje naš sagovornik.

 

Srbija je pre pet godina potpisala sporazum o razumevanju koji je doprineo da se broj „nevidljivih“, koji se tada procenjivao na više od 30.000 osoba, smanji na 2.300. Sudska procedura se umnogome poboljšala, ali i dalje ne postoji sistemsko rešenje za ovaj problem. Kako rešenja nema, samim tim se krši Ustav u kojem se navodi da svako ima pravo na pravni subjektivitet. U UNHCR kažu da je Srbija postala primer u regionu u pogledu načinu rešavanja problema upisa u matične knjige, ali da tu priča nije gotova.

 

„Još uvek postoji veoma bitan problem koji treba rešiti kako ne bi došlo do stvaranja novih apatrida. U Srbiji ne postoji mogućnost da se rođenje deteta čija je majka ‘pravno nevidljiva’ upiše u matičnu knjigu rođenih neposredno nakon rođenja, kao i da mu se potvrdi državljanstvo. Upis deteta zavisi od prethodnog upisa majke, kao i od pribavljanja svih osnovnih ličnih dokumenata za nju što dovodi do situacije da se i danas u Srbiji rađaju ‘pravno nevidljiva’ deca čiji pravni subjektivitet zavisi od ličnog statusa roditelja. Podsećamo da u skladu sa Konvencijom o pravima deteta, čija je Srbija potpisnica, postoji obaveza da se svakom detetu neposredno nakon rođenja omogući upis činjenice rođenja, odredi ime i omogući dobijanje državljanstva, nezavisno od statusa roditelja„, zaključuju u UNHCR za 021.rs.

 

Jedna od stvari koja otežava smanjenje broja „nevidljivih“ je i nepoverenje u institucije ili loša iskustva kada su sami pokušali da ostvare svoja prava. Radojev kaže da do sada nisu imali slučaj da neko ne želi da dobije dokumente i ostvari svoja prava.