Salašima po 25.000 evra granta: Ko će moći da računa na pomoć države za razvoj seoskog turizma?

U Srbiji su trenutno kroz informacioni sistem E-turista evidentirana 742 registrovana seoska turistička domaćinstava, što je za 32 odsto više nego pre godinu dana.

Od ukupnog broja registrovanih, 148 je salaša i etno kuća.

Postoji pet objekata na teritoriji Vojvodine koji su registrovani kao salaši, a procenjuje se da ih ima oko 40.

Mnogi se registruju kao neka druga vrsta objekta kao što su seosko turističko domaćinstvo ili etno-kuća.

Ko će sve moći da računa na pomoć države?

U Ministarstvu turizma i omladine kažu za Euronews Srbija da su ove godine prvi put opredeljenja podsticajna sredstva za razvoj seoskog turizma u iznosu od 150 miliona dinara.

Dodaju da do februara očekuju usvajanje uredbe o dodeli i korišćenju podsticaja za razvoj

Nakon toga će biti raspisan javni poziv za prijavu seoskih turističkih domaćinstava uz minimalno obezbeđeno učešće od 10 odsto.

„Ministarstvo će na ovaj način dati dodatni podsticaj razvoju seoskog turizma koji je doživeo ekspanziju tokom pandemije, ali i podstaći izlazak subjekata iz sive zone budući da će pravo na bespovratna sredstva imati isključivo kategorisana seoska turistička domaćinstva“, naveli su u Ministarstvu.

Takođe, iz sredstava ministarstva na raspolaganju je 400 miliona dinara za kreditnu podršku razvoju turizma, za koja mogu konkurisati i seoska turistička domaćinstva u cilju unapređenja kvaliteta turističke ponude.

Gde će se najviše ulagati?

Nedavno je najavljeno da će se najviše ulagati u salaše i etno kuće.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da će svaki salaš dobiti 25.000 evra granta, ali mora da uloži svojih 2.500 evra.

U Turističkoj organizaciji Vojvodine kažu za Euronews Srbija da je turizam salašima doneo novine, adaptirao ih i obnovio kako bi bili podobni za boravak turista, obogatio je društveni i kulturni život na njima, čuvajući ih od zaborava.

Milica Šušnjić iz Turističke organizacije Vojvodine je rekla da u današnje vreme, salaši dobijaju novu dimenziju – postaju nezaobilazan faktor turističke ponude.

Pretežno su orijentisani na pružanje usluge hrane i pića, dok pojedini raspolažu i smeštajnim kapacitetima i takođe pružaju razne dodatne sadržaje, kao što su razne sportske aktivnosti – škole jahanja i vožnja biciklom, izleti u prirodi, upoznavanje sa starim zanatima i uključivanje u seoske poslove.

„Porodice sve češe posećuju salaše. Deca ovde mogu bezbedno da se igraju i uče o seoskom životu. Ukoliko ste gurman i želite dobre ukuse vojvođanske kuhinje, onda su salaši prava lokacija za vas. To je kuhinja koju je formirala šarolikost kultura i u kojoj se samo tokom jednog obroka nižu kulinarski uticaji različitih naroda koji žive na ovim prostorima. Salaši su prepoznatljivi po gostoprimstvu, bogatoj i ukusnoj tradicionalnoj vojvođanskoj trpezi, uz dobra vina, rakije i zvuke tamburaša“, rekla je Milica Šušnjić iz Turističke organizacije Vojvodine.

Ona je navela da savremeni turisti traže doživljaj, pa dodatne aktivnosti doprinose produženju njihovog boravka na destinaciji.

„Razvoj ovog izrazito popularnog oblika turizma u Vojvodini uticaće na revitalizaciju sela i na zaustavljanje pogoršanja socijalne strukture ruralnih područja. Istovremeno, bavljenje seoskim turizmom pozitivno će uticati na ekonomsko stanje seoskih domaćinstava, koja su osnov celokupnog razvoja ruralnih područja. Kako turizam ima multiplikativni efekat, razvoj ruralnog turizma doprineće i razvoju ostalih privrednih grana u seoskim sredinama“, navela je Šušnjić.

Salaši kao čuvari tradicije

Reč „salaš“ potiče iz mađarskog jezika i označava domaćinstvo koje se sastoji od kuće i pomoćnih objekata za gajenje stoke i obradu zemlje.

Šušnjić je rekla da su salaši kao autentični arhitektonski kompleksi karakteristični za Panonsku niziju i predstavljaju narodno graditeljstvo, kao i poseban način života i privređivanja.

„Prvobitna namena je bila vezana za letnji boravak ljudi radi zemljoradnje, dok su nešto kasnije vlasnici salaša postajali stalni stanovnici na svojim posedima. Najviše ih je bilo u okolini Subotice, Sombora, na Čeneju kod Novog Sada, a bilo ih je i u Banatu i Sremu. Salašari, poseban soj, umeli su se radovati, slaviti i rado goste dočekivati, naročito u najhladnije godišnje doba kada radovi miruju“, navela je Šušnjić.

Ona kaže da su salaši od davnina bili svojevrsna oaza u vojvođanskim poljima gde su se porodice bavile obrađivanjem zemlje i čuvanjem stoke.

Dodaje da su se s vremenom mnogi salaši ugasili, a da su oni koji su ostali – čuvari tradicije.