ŠAMPION U TEKVONDOU

Pročitajte tekst na makedonskom jeziku.

Bojan Stefanovski iz Jabuke ima samo 21 godinu, student je druge godine Saobraćajnog fakulteta u Beogradu i ima preko 60 medalja koje je osvojio na turnirima i takmičenjima na državnom, evropskom, balkanskom i svetskom nivou u tekvondou.

            Ovaj sport je zavoleo još od malih nogu, a počeo je da trenira sa sedam godina u OŠ „Goce Delčev“ u Jabuci.

            -Mama mi je rekla da se u školi održava trening nekih borilačkih veština i da mogu da probam ako želim, ja sam otišao i svidelo mi se, rekao je Bojan, prisećajući se svojih početaka.

            Ljubav prema sportu je nasledio od svojih najbližih, njegov otac i stric su trenirali karate, a majka gimnastiku.

            -Genetika je uradila svoje, potvrđuje otac Živica.

            Još od početka Bojan zna da je put do uspeha dug i težak. Zahvaljujući podršci najbližih on uspeva da napravi početne korake i danas hrabro korača napred.

            Osvajanjem bronzane medalje na Svetskom prvenstvu za juniore, koje je održano 3. aprila 2012. godine u egipatskom gradu Šarm el Šejku, Bojan je privukao pažnju sportske javnosti i opravdao očekivanja roditelja i trenera, svih onih koji su verovali u njega, ohrabrivali ga i finansirali.

            Ovaj uspeh je motivisao ovog mladog sportistu da nastavi da trenira istim tempom, a kao rezultat toga slede mnoge nagrade i trofeji osvojeni na raznim takmičenjima u Srbiji i inostranstvu. Na počasnom mestu u njegovoj velikoj kolekciji se nalazi pet bronzanih, šest srebrnih i tri zlatne medalje osvojene posle prve bronze u Egiptu.

            -Bilo je potrebno mnogo truda, vremena, napornog treniranja, posvećenosti, upornosti i volje da se izdrži i da se prevaziđu sve prepreke, istakao je Bojan.

            Kao i kod svih mladih sportista i kod Bojana su postojali trenuci kada je hteo da odustane, da se povuče, zato što je teško, naporno, zato što posle časova u školi mora da ide na trening.

            -Bio je mali. Uticali smo na njega da se ne predomisli, da istraje i ako baš odluči da odustane da bude hrabar i da sam kaže treneru: „Ja više neću trenirati“, a u tom sportu trener otprilike ima ulogu kao general u vojsci. Postojao je neki strah da se kaže: „E, ja više ne mogu, odnosno, ne želim da treniram“. Tako je bilo u početku, potom je stekao fizičku kondiciju i volju, zavoleo je taj sport, kaže njegova majka Aleksandra.

            Polako i postepeno se penje stepenicama uspeha, u čemu ga podržavaju roditelji i dve godine mlađi brat Nemanja. Na putovanjima i takmičenjima upoznaje nove drugove. Sa brojem takmičenja i krug prijatelja je sve veći, tako da sada ima drugove iz skoro svih gradova Srbije i zemallja u kojima se takmičio.

            -Posle takmičarskog ciklusa mogu da postanem trener, da vodim takmičare na takmičenja, kao što su vodili i mene, kaže Bojan.