Skromne povišice: Koliko bi prosvetari trebalo da zarađuju?

Odnos između najniže i najviše plate u prosveti iznosi jedan prema 1,7. Da li je to malo, taman ili kako neki ocenjuju, i nezasluženo za jedan deo nastavnika, analizirala je Nova ekonomija.

Kada su predstavnici Vlade Srbije nakon velikog štrajka prosvetnih radnika 2015. stavili potpise na sporazum sa sindikatima obrazovanja, u članu tri tog dokumenta je pisalo da će Vlada, uz učešće sindikata, pripremiti poseban zakon kojim bi se definisale plate svih zaposlenih u javnom sektoru, a koji bi se primenjivao od 1. januara 2016. Od tada je uvođenje platnih razreda više puta odlagano, a najnovije pomeranje roka za 2025. godinu ministarka državne uprave i lokalne samouprave Marija Obradović obrazlaže pandemijom i borbom za ekonomski rast u vreme pandemije. 

„Reforme zarada u javnom sektoru imaju implikacije po budžet, a prema iskustvu iz drugih zemalja, takve reforme su dugogodišnje i zahtevaju dodatnu masu u budžetu„, rekla je Obradović, poručivši da uređenje sistema plata i dalje ostaje strateško opredeljenje države.

Predstavnici Fiskalnog saveta pak smatraju da je pomeranjem roka za uvođenje novog sistema zarada Vlada implicitno priznala da od ove reforme odustaje.

U zakonu o platama o javnom sektoru koji je usvojen pre četiri godine, ali nije u primeni baš zbog platnih razreda stoji da njihovim uvođenjem nikome plata neće biti smanjena. To znači da nema novih para, nema preraspodele, ni mogućnosti da se platni razredi uvedu, komentariše novo odlaganje Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine.

Nisu samo 2015. prosvetari štrajkovali, tražeći da svi zaposleni u javnom sektoru sa istom stručnom spremom budu jednako plaćeni. Uvođenje platnih razreda, sa akcentom da budu pravedni, bio je ključni zahtev u svim dosadašnjim protestima sindikata obrazovanja, ali su umesto toga dobijali samo skromne sektorske povišice. 

Prosvetari su se platnim razredima najviše približili u jesen 2018. godine, kada su, takođe posle štrajka, dobili obećanje da će im plate u naredne dve do tri godine porasti za oko 35 odsto, te da će oko 58.000 zaposlenih moći da računa na startnu poziciju u devetom platnom razredu. Ni od toga nije bilo ništa.

„U prethodne tri godine plate u prosveti nominalno su uvećane za oko 25 odsto, a kad uzmemo u obzir i inflaciju, realno povećanje od kraja 2018. do kraja 2021. iznosi oko 16 odsto. To je možda iz ugla zaposlenih bilo nedovoljno, ali više od toga budžet bi teško izdržao„,  kaže za Novu ekonomiju Marko Milanović, specijalni savetnik iz Fiskalnog saveta.  

On ukazuje na to da prosveta zapošljava najveći broj ljudi u javnom sektoru (više od 150.000 ljudi, računajući predškolsko i visoko obrazovanje) pa svako povećanje plata u tom sistemu ima velike budžetske implikacije. 

Obećanje o rastu plata od 35 odsto kroz svega tri ili čak dve godine u startu nije bilo realistično, tj. moglo se desiti samo ako bi se gotovo zamrzle plate u drugim važnim delovima poput zdravstva, vojske, policije, što ne bi bilo ekonomski opravdano – ističe Milanović. 

Podseća i na drugi problem pregovora iz 2018. kad su prosvetni sindikati zahtevali da nastavnici budu u devetoj platnoj grupi, kako bi dobili bolje raspone plata. Međutim, naš sagovornik kaže da visina nove zarade (samim tim ni relativni paritet) ne može da se izvede samo iz vrednosti koeficijenata, već da presudnu ulogu ima visina osnovice. 

I vreme i politička volja

Milanović objašnjava da vrednost koeficijenta jeste važna, ali se ne može posmatrati izolovano. 

„Vlada je, recimo, mogla da prihvati da kompletno nastavno osoblje u školama bude svrstano u devetu platnu grupu, ali da posle toga donese odluku da osnovica za isplatu zarada bude niska, na primer 15.000 dinara. To bi rezultiralo novom platom nastavnika od oko 60.000 dinara, što bi bilo čak i manje nego što sada primaju. A onda bi se pogoršali i drugi parametri zarada u javnom sektoru„, objašnjava on. 

Naime, sve platne grupe od prve do devete morale bi se „nagurati“ u raspon između minimalne zarade i 60.000 dinara što bi rezultiralo njihovom izrazitom kompresijom. Zbog toga je Fiskalni savet od početka zastupao stav da je najvažnije da se osnovica što više približi minimalnoj zaradi, a da se onda razumnije definišu koeficijenti. Međutim, pregovori Vlade i sindikata vodili su se isključivo o koeficijentima, zbog čega je čitava reforma od početka postavljena pogrešno, tvrdi stručnjak iz Fiskalnog saveta. 

Na pitanje da li je realno da osnovica bude u visini minimalne zarade, Milanović kaže: 

„U uslovima jednoobraznih platnih razreda, kad imate jednu osnovicu i jednu matricu, to bi apsolutno imalo smisla i to je, podsetiću, bila naša preporuka. S druge strane, sistem koji je sada na snazi ima preko 30 režima plata i preko 30 osnovica koje bi napokon trebalo ujednačiti i približiti minimalcu, što je proces koji zahteva političku volju, ali i vreme„, navodi Milanović.

Za dobru reformu platnih razreda, kako kaže, potreban je i dovoljno dug prelazni period kako bi se budžet postepeno prilagodio na nove paritete. 

Međutim, cilj Vlade bio je da nov sistem stupi na snagu „preko noći“ a ne da se izvrši višegodišnje prilagođavanje. Tokom 2018. se i naziralo da bi Vlada mogla krenuti naglo sa reformom, a da će sve probleme probati da „reši“ preniskom osnovicom, što bi, s druge strane, derogiralo osnovne principe na kojima je trebalo da počiva ova reforma. Zbog toga je verovatno i bolje što se od takve reforme odustalo – navodi Milanović.

Koeficijent ni za minimalac

Dušan Kokot kao posebno problematično navodi to što zakon nije pravljen za ceo javni sektor, već za javne službe: prosvetu, zdravstvo, kulturu i socijalnu zaštitu. 

Taj zakon, ocenjuje on, nije trebalo da se odnosi na vojsku, policiju, sudstvo, javna preduzeća već isključivo na javne službe, a mi to već imamo i to se zove Uredba o koeficijentima koja je upravo i napravljena za javne službe. Tako da bi to bilo dupliranje istog dokumenta, samo što bismo umesto uredbe imali zakon. Druga stvar koja je neprihvatljiva je što je generička osnovica trebalo da bude 14.800 dinara, a u tom momentu je minimalac bio 28.000. To znači da su svi do koeficijenta 1,9, a to su cela četiri platna razreda, ispod minimalne zarade. Neprihvatljivo da neko sa svojim pripadajućim koeficijentom može da zaradi ispod minimalne zarade. Nezakonita korekcija do minimalca je ključni problem obračuna zarada i danas, što je razlog tužbi za regres i topli obrok, navodi Kokot.

On navodi primer vojske gde je osnovica za deset odsto veća od minimalne zarade, pa zaposleni sa koeficijentom jedan zaradi bar minimalac. Toga, kaže, u prosveti, zdravstvu, kulturi nema, jer je Uredba o koeficijentima obesmišljena pre 10 godina i time se niko ne bavi.

Svako odlaganje reforma platnih razreda pratilo je relativno snažno uvećanje minimalne zarade. Kolateralni efekat bio je otežavanje uspostavljanja dobrog raspona zarada za čitav javni sektor, tj. dovoljno velike razlike između plate na najsloženijim i najjednostavnijim zanimanjima. U prosveti je taj odnos odavno narušen i sa najnovijim povećanjem iznosi jedan prema 1,7. 

„Po Uredbi profesor ima tri puta veći koeficijent od tetkice, ali ne prima tri minimalca. Zbog trenutnog načina obračuna zarada i nezakonite korekcije svaki profesor je mesečno zakinut za 40.000 dinara. Minimalac će u martu i decembru (mesecima sa najvećim brojem radnih dana) iznositi oko 37.000 dinara, a početna plata profesora je 66.000 dinara. Brži rast minimalne cene rada od osnovice za obračun zarada u obrazovanju utiče na to da se odnos najniže i najviše zarade konstantno smanjuje. Ako se taj trend nastavi, izračunali smo da 2035. godine neće biti važno da li nosite metlu ili dnevnik„,  ukazuje Kokot.

Građani podržavaju prosvetare

Zaposleni u prosveti u novu 2022. godinu ulaze sa skromnom povišicom plata. Neki sindikati su tražili 15 odsto, država je dala svega sedam. U parama to znači da će nastavnik sa sedmim stepenom stručne spreme dobiti uvećanje za 4.343 dinara, odnosno startna plata će mu biti 66.393 dinara. Zaposlenima sa šestim stepenom stručnosti plate će biti veće za 3.731 dinar i iznosiće 57.040 dinara, a na minimalcu ostaju svi sa koeficijentom do 9,65.

Međutim, veći rast minimalne zarade u praksi znači da će tetkice i svi koji se do njega dotiraju (domari, administrativni radnici sa četvrtim stepenom…) imati povećanje za 9,4 odsto.

Na pitanje jesu li zaposleni u prosveti zaslužili veću platu zbog povećanog obima posla u pandemiji i činjenice da su nastavu na daljinu mahom finansirali sami, sindikati odgovaraju potvrdno. Isto misli i 90 odsto onih koji su učestvovali u anketi portala Nova ekonomija. Anketu je popunilo 540 građana, od kojih su 60 odsto prosvetni radnici, a 50 odsto ima dete/decu koja trenutno pohađa/ju osnovnu ili srednju školu. 

Čak 93,5 odsto anketiranih se slaže da nastavnici nisu adekvatno plaćeni za rad tokom pandemije, a među predlozima kako ih treba dodatno nagraditi prednjači povećanje plata, isplata bonusa, jednokratne pomoći, 13. plate, zaostalih dugovanja (Svetosavske nagrade, regres, topli obrok…), kao i uvođenje obećanih platnih razreda. Neki predlažu da se prosvetnim radnicima kupe laptopovi i obezbedi tehnička oprema za izvođenje nastave za daljinu ili da im se u tu svrhu obezbede subvencije, a nekoliko anketiranih je navelo da bi im trebalo dati vaučere za putovanje, odnosno besplatnu ekskurziju.

Zanimljivo je da dobar deo građana veruje da su nastavnici zaslužili veće zarade nevezano od rada u aktuelnim okolnostima. Predlažu različite procente povišice – od 30 do 100 odsto, a pojedini smatraju da profesori treba da imaju plate u rangu lekara ili zaposlenih sa srednjom školom u javnim preduzećima.  

Dušan Kokot je, međutim, jasan: prosvetni radnici su zaslužili plate u skladu sa zakonom, a dok se to ne reši, priča o bilo kakvim povećanjima je izlišna.