Sprečavanje samoubistva je moguće – svako je važan igrač u prevenciji

Samoubistvo je veliki javnozdravstveni problem sa dalekosežnim društvenim, emocionalnim i ekonomskim posledicama.

Procenjuje se da trenutno postoji više od 700.000 samoubistava godišnje širom sveta, a svako samoubistvo duboko utiče na mnogo više ljudi. Samoubistvo ostaje kritično globalno pitanje koje pogađa pojedince i zajednice širom sveta, piše N1.

Jedan od 100 smrtnih slučajeva u svetu posledica je samoubistva. Samoubistvo može uticati na svakog od nas. Svako samoubistvo je poražavajuće i ima dubok uticaj na one oko njih.

Međutim, podizanjem svesti, smanjenjem stigme oko samoubistva i podsticanjem aktivnosti zasnovanih na dokazima, možemo smanjiti slučajeve samoubistava širom sveta. Svetski dan prevencije samoubistava prilika je za podizanje svesti o samoubistvu i promovisanje akcija kroz proverene pristupe koji će smanjiti broj samoubistava i pokušaja samoubistva na globalnom nivou.

Promena narativa o samoubistvu ima za cilj da inspiriše pojedince, zajednice, organizacije i vlade da se uključe u otvorene i iskrene diskusije o samoubistvu. Pokretanjem ovih vitalnih razgovora možemo srušiti barijere, podići svest i stvoriti bolje kulture razumevanja i podrške, stoji na sajtu Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Kovin.“

Svako od nas ima ključnu ulogu

Kroz određene aktivnosti možete učiniti da nekome taj mali doprinos i razlika bude presudna u najmračnijim trenucima – kao član društva, kao dete, kao roditelj, kao prijatelj, kao kolega ili kao komšija.

Svi možemo odigrati ulogu u pružanju podrške onima koji doživljavaju samoubilačku krizu ili onima koji su ožalošćeni samoubistvom.

Samoubilačke misli su složene

Faktori i uzroci koji dovode do samoubistva su brojni i komplikovani. Nijedan pristup ne funkcioniše podjednako za sve.

Ono što znamo je da postoje određeni faktori i životni događaji koji mogu učiniti nekoga senzitivnijim na samoubistvo, a stanja mentalnog zdravlja, poput anksioznosti i depresije, takođe mogu doprineti.

Ljudi koji imaju samoubilačke misli mogu sebe doživeti kao da su zarobljeni ili kao teret za svoje prijatelje, porodicu i one oko sebe, pa se stoga osećaju kao da su sami i nemaju druge mogućnosti.

Stvarajući nadu kroz aktivnosti u zajednici, možemo signalizirati ljudima koji imaju samoubilačke misli da ima nade, da nam je stalo i da ih želimo podržati.

Svakome možete pomoći i pružiti nadu pokazujući da vam je stalo. Svi mi imamo ulogu u sprečavanju samoubistva, nebitno da li je ona mala ili velika. Možda nikada nećemo saznati kome smo i koliko pomogli i šta čini tu razliku između uloga.

Svi možemo doći i pitati nekoga koga poznajemo kako se oseća i da li ima neki problem. Ne morate imati rešenja ili govoriti nekome šta da radi, ali jednostavno odvajanje vremena i prostora da saslušate nekoga o njegovim problemima ili samoubilačkim mislima može mu pomoći.

Kratki razgovori mogu spasiti živote i stvoriti osećaj bliske povezanosti i nade u nekome ko se možda bori.

Stigma je glavna prepreka u traženju pomoći

Promena naracije o samoubistvu kroz promociju nade, može stvoriti saosećajnije društvo u kome će se oni kojima je potrebno osećati ugodnije u traženju pomoći. Svi možemo učiniti nešto da živimo u svetu u kojem je samoubistvo prepoznato i svi možemo učiniti nešto kako bismo to sprečili.

Iskustva i priče ljudi sa doživljenim samoubistvom u bliskom okruženju mogu biti izuzetno moćni u pomaganju drugima da bolje razumeju samoubistvo kao i u podsticanju ljudi da se odluče da podrže nekoga, a pojedincima da sami potraže pomoć.

Veoma je važno da osoba koja priča svoju životnu priču o pokušaju samoubistva, zna kako to da učini na način koji je siguran i za nju samu kao i za one koji slušaju tu priču.

Lične priče o pojedinačnim iskustvima značajnog emocionalnog stresa, suicidalnim razmišljanjima ili pokušajima, te iskustvima oporavka, mogu ulivati nadu drugima da iako prolaze kroz periode problema ili krize, postoji rešenje.

Pojedinci koji dele iskustva o sopstvenoj ožalošćenosti zbog samoubistva u svom bližem okruženju i načinu na koji žive svoju „novu normalnost“, mogu pomoći drugima koji su doživeli samoubilački gubitak da shvate posledice samoubistva i veruju u to da će moći da prežive i sa gubitkom.

Rizik od pojave suicidnog ponašanja se može značajno umanjiti ako se brinemo jedni o drugima.

Ako neko u našem okruženju razmišlja o samoubistvu, ovo mogu biti znaci upozorenja:

– povlačenje u sebe i izbegavanje komunikacije sa drugima

– iznošenje planova o izvršenju samoubistva

– završavnje poslova i obaveza, “svodjenje računa”

– stalna briga za sadašnjost i nepostojanje perspektive

– izražavanje osećanja izolovanosti, usamljenosti i nerazumevanja

– osećaj lične neuspešnosti, beskorisnosti i gubitka samopoštovanja

– stalno vraćanje na probleme za koje ne postoje rešenja ili su van kontrole

– gubitak osnovne životne filozofije, vere ili sitema vrednosti

– promena životnih navika i dnevne rutine

– iznošenje teza o besmislu života

– česta uplakanost, potištenost i nagle promene raspoloženja

– sklonost rizičnom ponašanju

– nezainteresovanost za ličnu higijenu i fizički izgled

– gubitak interesa za stvari koje su ranije predstavljale zadovoljstvo

Osobi koja razmišlja o samoubistvu prvenstveno treba ponuditi podršku. Treba biti pažljiv slušalac koji se trudi da razume kroz šta ta osoba prolazi i kako se oseća.

To podrazumeva puno topline, strpljenja i ohrabrenja, jer je otpočinjanje razgovora na tu temu ponekad neprijatno i teško. Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je “razveselite”, ni utešite tako što ćete omalovažiti problem (“ma proćiće ti to”, “nije to tako strašno”).

Nemojte se usredsrediti na rešavanje problema (saveti, primeri drugih u sličnim situacijama…) ili „držati slovo“ o vrednosti života i pravu na samoubistvo.

U momentima krize, osobi je teško da sagleda sve mogućnosti za rešavanje aktuelnih problema i alternativna rešenja. Međutim, taj težak unutrašnji osećaj da drugi izlaz, osim samoubistva, ne postoji, nije uvek podjednako intenzivan.

Naročito je važno da osoba ima sa kim da razgovara u trenucima kada taj osećaj beznađa postane nepodnošljiv. To sigurno mogu biti bliske osobe iz okruženja, ali i volonterske i profesionalne službe koje se time bave.

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“

Na telefonski broj 011/7777-000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja – psihijatri, psiholozi, socijalni radnici.