Srbija je četvrta u Evropi po broju poginulih u saobraćajnim nesrećama

Srbija je na neslavnom četvrtom mestu u Evropi po broju poginulih u saobraćajnim nesrećama, pokazuje izveštaj Generalnog direktorata Evropske unije za mobilnost i transport. Među pet najgorih u izveštaju koji obuhvata 27 članica EU i Srbiju, kao i četiri članice EFTA su još tri države sa Balkana.

Stručnjaci smatraju da je za ovako veliki broj poginulih u saobraćajnim udesima u Srbiji krivica u tome što se ne primenjuju savremene koncepcije uređenja saobraćaja.

Statistika udesa u Srbiji je više nego sumorna, što dokazuju i svakodnevni primeri teških saobraćajnih nesreća. Prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja u Srbiji je od 2017. do 2021. godine 2.647 ljudi izgubilo život u saobraćajnim udesima, dok je 16.474 teško povređeno, a 83.280 lako. Sa druge strane, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u period između 2016. i 2023. ukupno su registrovane 4.042 saobraćajne nesreće sa smrtni ishodom. Tokom 2023. registrovano je ukupno 32.974 udesa, u kojima je u 475 slučajeva poginula bar jedan osoba, prema podacima MUP-a. Samo u Beogradu je tokom prethodne godine zabeleženo više od 14.000 udesa. Do avgusta ove godine je u prestonici zabaleženo 7.500 nezgoda, u proseku 37 dnevno.

Srbija je na neslavnom četvrtom mestu u Evropi

Koliko su crni statistički podaci govori i podatak da se stopa smrtnosti u udesima u našoj zemlji 74 poginula na milion stanovnika, u 2023, odnosno ukupno 503 poginula. Evropski prosek je 46 poginulih na milion stanovnika, a neke evropske zemlje su daleko bolje po tome – Norveška ima 20 smrtnih slučajeva na milion stanovnika, Švedska 22, Danska 27, Island 21.

Srbija, što se tiče saobraćajne politike, kasni za Evropom 15 godina, a za Švedskom 25, kaže za NIN Igor Velić, master inženjer saobraćaja.

„U Srbiji na mesečnom nivou jedno dete pogine, a do deset biva povređeno. Taj javni rizik u Srbiji iznosi 12 godišnje, dok u Evropi je procenat javnog rizika 6,8. To znači da svako dete u Srbiji u duplo većoj opasnosti od stradanja u saobraćajnom udesu nego bilo koje dete u Evropi“, ukazuje on.

Zbog čega smo u evropskom vrhu po broju saobraćajnih udesa, da li je u pitanju mentalitet, loša obučenost vozača, loša saobraćajna infrastruktura, neadekvatne kaznene mere, ili pak pogrešna saobraćajna politika? Ili sve navedeno?

Velić kaže za NIN da se radi o sistemskoj grešci, odnosno da je trenutno stanje posledica nepostojećeg sistema bezbednosti u saobraćaju. On napominje da je saobraćaj kompleksna delatnost koja pokriva sve druge, od policije do urbanizma, te da su svi ti sistemi povezani.

Pogrešan koncept

„Postoje dva modela, odnosno dva pristupa unapređenju saobraćaja. Jedan je savremeni koncept, drugi je tradicionalni, koji se primenjuje u Srbiji, a koji je prevaziđen u Evropi, odnosno koji je sam po sebi pogrešan. Suština tog modela je da kada se dogodi nezgoda, naš sistem sagledava samo pravnu odgovornost učesnika nezgode. Sa druge strane, savremeni koncept sagladeva stručnu, moralnu i političku odgovornost kreatora saobraćajne politike, a to je deo izvršne vlasti, te dva tela, Agencija za bezbednost saobraćaja i nacionalno telo za koordinaciju pri Vladi Srbije“, kaže Velić i dodaje da trenutno u Srbiji savremeni koncept odgovornosti nije prihvaćen u stručnim i političkim krugovima.

Kada želimo da unapređujemo bezbodnost saobraćaja, a gledamo samo jedan segment, promašujemo sve druge sfere koje su povezane, kaže Velić i napominje da je savremeni koncept dao rezultate u svim zemljama Evropske unije. On ukazuje da se 80% nezgoda dešava u naseljenim mestima, odnosno u gradu, a preostalih 20 odsto van grada. Upravo zbog te činjenice je u Evropi pre 15 godina usvojen model održive urbane mobilnosti, objašnjava on.

„Model održive urbane mobilnosti predviđa da se grad ili urbana zajednica moraju prilagoditi čoveku, a ne mašini. Najjednostavniji primer je kako ovaj model tretira ulicu: kao osnovu arhitektonskog okvira grada, i da kao takva nije namenjena za kretanje samo motornog saobraćaja. Mi u naseljenim mestima imamo decu, pešake, bicikliste, osobe sa invaliditetom, starija lica, sve te grupe su najviše ugrožene u saobraćaju. U Srbiji, po zvaničnoj statistici MUP-a, u većini nezgoda su krivi vozači motornih vozila. Urbana mobilnost je upravo koncept u kom se kroz saobraćajno planiranje i tehničko regulisanje saobraćaja, kroz humani inženjering, grad prilagodi čoveku, a ne mašini. Tako su u Evropi uspeli da sačuvaju decu, pešake, bicikliste, osobe sa invaliditetom i stara lica“, kaže Velić i ukazuje na primer Helsinkija, glavnog grada Finske, u kom već dve godine u udesima nije poginuo nijedan pešak.

Velić tvrdi da Srbija nema strateški pristup rešavanju problema, te da nije moguće ovaj problem rešiti tradicionalnim pristupom, koji je u Evropi odbačen još pre 20 godina.

„U Srbiji u većini mesta nemamo zonu ograničenja od 30 na sat, zonu usporenog saobraćaja, biciklističke staze, taktilne staze za slepe i slabovide. Sve je prilagođeno motornom saobraćaju kao takvom“, kaže on.

Preventiva, kazne i ekonomija

Sagovornik NIN-a naglašava da su preventivne mere, u vidu edukacije, neizmerno bitne, te ukazuje da prethodna istraživanja koja su rađena na teritoriji Evrope to i potvrđuju.

„U promeni ponašanja leži potencijal za smanjene saobraćajnih nezgoda između 20 i 40 odsto. Kod nas saobraćajno vaspitanje i obrazovanje nije zastupljeno u predškolskim, osnovnim i srednjim školama. Zemlje koje to imaju u okviru svog obrazovnog sistema imaju mnogo bolje rezultate. Još jedna bitna stavka tu je i koliko mi kao društvo u javnosti pričamo o bezbednosti u saobraćaju. U Srbiji se taj dijalog ne odvija, dok u Švedskoj ili Holandiji ta tema je među 20 najvažnijih političkih tema. Kod nas je to tema samo kada čitamo crnu hroniku“, rekao je Velić.

On smatra i da je veoma bitan faktor saobraćajne kulture, kao i ekonomske situacije u nekoj zemlji.

„Kada pogledate države koje su najgore po statistici, one nisu preterano bogate. Odnosno, što je država ekonomski jača, više ulaže u bezbednost saobraćaja, što je slabija, kao na primer bivše države SFRJ, tu se ne ulaže”, objasnio je Velić, te dodao da su Srbiju u 2019. godini društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda koštale 4,1 milijardi evra.

Na pitanje NIN-a o trenutnim propisanim kaznenim merama u Srbiji, odnosno represivnim, Velić kaže da su i one male, ali da je njihova njihova uloga da leče posledicu, a ne uzrok. Ipak, napominje da kaznena politika jeste jedan od stubova bezbednosti u saobraćaju, te da ona ima i vaspitan momenat.

„Nikada nezgode ne prestaju zbog represivnih mera. Prošle godine MUP je napisao milion i po kazni, što im je bio rekord, od toga pola miliona su samo prekoračenje brzine, a nemamo smanjenje nezgoda. Takođe, problem sa kaznenom politikom je što je selektivna. Ipak, jeste neadekvatna, u smislu da čovek dobije nanogicu i kućni zatvor zbog ubistva deteta na pešačkom prelazu“, upozorava Velić.

On ukazuje i na problem javnog prevoza u velikim gradovima, kakav je Beograd, budući da je u Evropi na ulicama, kako kaže, mnogo veći udeo vozila javnog prevoza u saobraćaju, nego privatnih vozila.