Srednjoškolci će raditi puno radno vreme za pola minimalca?

Zakon o dualnom obrazovanju donosi se, kako piše u obrazloženju ovog nacrta, da bi đaci stekli praktično znanje u kompanijama u „realnom radnom okruženju“ jer školski program ne može da prati promene koje se dešavaju na tržištu. Dosadašnji sistem obrazovanja u srednjim stručnim školama, kako se navodi, nije usklađen sa potrebama privrede u Srbiji.

„Za posledicu imamo visoku nezaposlenost mladih koja se ubraja u jednu od najviših u Evropi„, navodi se u ovom obrazloženju.

Portal Radnik.rs analizirao je ovaj nacrt Zakona o dualnom obrazovanju i uočio više problematičnih odredbi:

Stručnost u skladu sa potrebama tržišta

Prvi cilj dualnog obrazovanja, kako piše u nacrtu, je „obezbeđivanje uslova za sticanje, usavršavanje i razvoj kompetencija u skladu sa potrebama tržišta rada“. Takođe, plan upisa učenika utvrđuje se, pre svega, u skladu sa potrebama privrede.

Iako se već dugo govori o zastarelosti školskih programa i potrebi da se oni usklade sa potrebama privrede, ograničiti stručnost đaka na ono što tržište rada u ovom trenutku nudi može biti veoma pogubno. U prilog tome govori činjenica da takozvani strani investitori u Srbiji često traže jeftinu manuelnu radnu snagu. Đacima bi trebalo pružiti šansu da postanu stručni i da steknu iskustvo na osnovu koga mogu da pokrenu svoj posao umesto da se upodobljavaju zahtevima „velikih poslodavaca“.

Do osam sati dnevno za pola „minimalca“

Đaci će kod poslodavca provoditi najduže osam sati dnevno odnosno najviše 35 sati nedeljno. Nacrtom je propisano da učenik koji obavlja učenje kroz rad (praktičan rad kod poslodavca) ima pravo na naknadu za „produktivan“ rad.

„Naknada za produktivan rad se plaća po svakom satu produktivnog rada u visini od najmanje 50 odsto minimalne cene rada„, piše u nacrtu. Međutim, nigde nije definisano šta znači „produktivan rad“ što ostavlja prostor poslodavcima da umanjuju ili ne isplaćuju učenicima adekvatnu naknadu sa obrazloženjem da nisu dovoljno „produktivni“. Ako je „produktivan rad“ đaka jednak radnom učinku zaposlenih, onda je nejasno zašto bi đaci za isti rad bili plaćeni duplo manje, odnosno samo 65 dinara po satu (minimalna cena radnog sata je 130 dinara).

Učeniku se ne isplaćuju doprinosi, već samo spomenuta naknada. U nacrtu se spominje da se učeniku obezbeđuje ishrana, prevoz i osiguranje kod poslodavca.

Ono što takođe zabrinjava je da se pri izboru poslodavaca kod kojih će učenici „učiti kroz rad“ ne vodi računa o tome da li je taj poslodavac bio kažnjen zbog prekršaja iz oblasti radnih odnosa, već samo da li je osuđen za krivično delo. To znači da đaci mogu raditi kod poslodavca koji je, na primer, kažnjen zbog neplaćanja prekovremenih sati, neisplaćivanja zarada itd.