Stočari vunu pale, zakopavaju i bacaju na deponije jer im se ne isplati da je prodaju

Danas ih je nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija, piše RTS.

Ovce se gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, kažu stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. Bacanje vune je naša loša svakodnevica.

U selu Kozelj, Milodrag Petrović, mašinski inženjer koji je po odlasku u penziju nasledio stado od 50 ovaca i duplo jaganjaca, kaže da vunu baca, piše RTS.

„Niko neće da otkupi, i ranije je bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta nije isplatio. Pre neku godinu odvezao sam se do Uba, gde su je uzimali u zamenu za nešto stočne soli. Kad se uzme u obzir i gorivo do tamo, to je neisplativo. Ove godine sam je spakovao u džakove, žao mi je da opet bacim više od 120 kilograma vune“, kaže Petrović.

Bez obzira na okolnosti, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, teškim dva do tri kilograma, leto teško podnele. Stočari koji sami nisu vični šišanju za ovčjeg frizera treba da izdvoje 350 dinara po „frizuri“, dok će za kilogram vune, u najboljem slučaju, dobiti 30 dinara.

Zanatlijskih radnji koje su češljale ili drndale vunu za ručne radove gotovo da nema, jer nema ni potražnje za njihovim uslugama. U selima su tkalje retkost, a i pletilja je sve manje.

Iz više razloga, vunu nije jednostavno ni baciti. Ona jeste laka, ali je otporna, teško gori. Ipak, stočari je pale, zakopavaju, bacaju na javne i divlje deponije. A da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe najmanje 50 godina.

Da li nadležni za stočarstvo, ekologiju i ekonomiju imaju plan za problem koji traje i raste?

U odgovoru Privredne komore Srbije kažu: „Svi proizvođači su saglasni – da bi opstala proizvodnja vune u Srbiji, neophodna je pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Neophodno je da se napravi strategija.“

Dok se čeka već zakasnela strategija, podsetimo da je srpska vuna svetu poznata. Sve do devedesetih godina i sankcija naša vunarska industrija izvozila je 95 odsto proizvodnje. Zbog te izvozne zavisnosti, moćne firme su brzo propale.

Veliki iskorak u promociji rukotvorina od vune napravila je Dobrila Smiljanić, osnivanjem prve ženske zadruge u Sirogojnu, okupivši više od dve hiljade žena koje su godišnje u svet slale 50.000 ručno rađenih džempera i drugog pletiva.

Da očuva tradiciju, od 2005. godine nastoji „Etno mreža“, koja okuplja zanatska udruženja i otkupljuje vunu za ručne radove. Deo tih rukotvorina su i protokolarni pokloni naše države predstavnicima drugih zemalja.

Od više stotina nekad, danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati predionice vune, a postoje samo u Zlatiborskom kraju, Pirotu i Dimitrovgradu. Najveća, „Kosteks DOO“ proizvodi predivo za pirotske ćilime, domaće proizvođače tepiha, ali i vunicu za pletenje, vunene jorgane i jastuke.

Vlasnik Kosteks-a Dragoslav Kostić kaže da kao tekstilni inženjer sa iskustvom dužim od pola veka zna da za održivost vunarske industrije postoji samo jedno rešenje.

„Treba gledati šta rade uspešne zemlje. Vuna je resurs koji nema cenu i svuda ozbiljne države daju subvencije onima koji otkupljuju vunu. To je uvela i Slovenija, A i Crna Gora je na tom putu“, rekao je Kostić za RTS.

Drugog rešenja nema, kaže Kostić, i naglašava da i kad bi duplirao kapacitete, imao bi kome da izveze prozvode od vune. Naša vuna je najcenjenija za tepihe, pa se najviše izvozi u Indiju i Tursku.