Treba li Srbija da vrati garantovane cene strateških poljoprivrednih proizvoda

Zbog toga su nedavno iz Zadružnog saveza Vojvodine predložili nadležnima da se uvedu tzv. zaštitne ili garantovane cene za pšenicu, kao i ostale strateške poljoprivredne proizvode. Stručnjaci podsećaju da je takva praksa postojala od sredine prošlog veka, ali da ju je naša zemlja napustila pre skoro 25 godina.

Prema računici Zadružnog saveza Vojvodine za proizvodnju kilograma pšenice ove godine bilo je potrebno 26,04 dinara uz prinos od šest tona po hektaru. To je značajno više od dvadesetak dinara koji se trenutno nude u otkupu hlebnog zrna. Zbog toga iz te institucije stiže predlog da se za pšenicu uvede garantovana cena, navodi RTS.

Garantovana cena je najniža cena koja pokriva troškove proizvodnje za prosečan prinos, a koja može biti plaćena proizvođaču određenih poljoprivrednih proizvoda u uslovima tržišnih poremećaja koji dovode do toga da je tržišna cena niža od cene koštanja proizvodnje”, objašnjava Jelena Nestorov Bizonj, predsednica Zadružnog saveza Vojvodine.

Garantovana cena bi, objašnjava, pomogla proizvođačima da opstanu na tržištu.

“Realizaciju isplate garantovane cene bi trebalo da obezbedi država preko svojih institucija, kroz intervencije koje bi omogućile da se proizvođačima nadoknadi razlika između tržišne i garantovane cene, a koja je jednaka ceni koštanja proizvodnje”, dodaje ona.

Zaštitna cena za pšenicu, ali i druge strateške poljoprivredne proizvode

Bez saglasnosti Vlade, a na predlog resornog ministarstva, ova mera ne može da zaživi. Osim za pšenicu, zaštitnu cenu bi trebalo, kaže Nestorov Bizonj, uvesti i za druge strateške poljoprivredne proizvode.

“Listu proizvoda za koje se utvrđuje zaštitna cena bi, takođe, trebalo usvojiti, i određivati zaštitnu cenu u slučaju kada tržišna cene ne pokriva troškove proizvodnje za iste proizvode”, navodi predsednica Zadružnog saveza.

Postojanje ove cene, kaže, jeste praksa i u drugim državama u delatnosti poljoprivrede, kao grane na koju osim redovnih tržišnih kretanja, veoma jak uticaj imaju vremenski uslovi.

“Na početku primene zajedničke poljoprivredne politike EU ovo je bila jedna od predviđenih mera ekonomske politike u poljoprivredi. Indija, Brazil i druge države, koje su veliki proizvođači poljoprivrednih proizvoda, su, takođe, koristile ovu meru”, precizira Nestorov Bizonj i dodaje da je uvođenje garantovane cene potrebno u posebnim slučajevima.

“Kada je u dužem periodu, usled vremenskih uslova ili tržišnih poremećaja, ugrožen ekonomski položaj proizvođača na način da prodajom proizvoda po tržišnim uslovima ne uspeva da pokrije troškove proizvodnje”, kaže ona.

Garantovana cena štiti male i srednje proizvođače

Ova mera bi najviše koristila malim i srednjim gazdinstvIma koja su poslednjih godina kumulirala gubitke zbog visokih troškova proizvodnje i niskih otkupnih cena.

„Obezbeđivanje njihovog opstanka u tržišnoj proizvodnji, nije od značaja samo za poljoprivrednike, već i za potrošače i državu u celini. Ova mera bi zahtevala dodatno izdvajanje iz budžeta, sa jedne strane, ali bi sa druge strane očuvala domaće proizvođače na tržištu i obezbedila nacionalnu prehrambenu sigurnost, što je imperativ za svaku državu”, objašnjava.

Agroekonomski analitičar Milan Prostran podseća da je nekadašnja Jugoslavija, od sredine prošlog veka, imala zaštitne cene za 20-ak proizvoda. Svaka od republika odlučivala je koji su za nju strateški proizvodi, pa se za njih određivala garantovana cena. U Srbiji su to bili pšenica, kukuruz, šećerna repa, suncokret, soja, mleko, juneće i svinjsko meso.

“Poslednja zaštitna cena je bila za pšenicu i ona je ukinuta 2001. godine kada je ministar poljoprivrede bio Dragan Veselinov. Tada smo ušli u neoliberalni kapitalizam. Pitanje garantovanih, zaštitnih cena koje se danas traže nije uvedeno u sistem”, objašnjava Prostran.

Sa cenama se ne treba igrati tek tako

Ukoliko bi Srbija i htela ponovo da uvede garantovane cene, pitanje je, kaže, kako bi se na to gledalo u Briselu.

„Nisam protivnik toga da se ide na utvrđivanje zaštitnih cena, ali, kao što sam rekao, to ne dopušta sadašnji zakon o cenama i pitanje je kako bi se to tumačilo u EU. Igra sa cenama zaslužuje ozbiljnu pažnju. Država može da na tržišnu cenu utvrdi premiju. To neće zameriti EU, jer se i oni tako ponašaju prema svojim farmerima, pogotovo od izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba”, navodi agroekenomski analitičar.

Pariteti nekadašnjih zaštićenih cena

Do pre četvrt veka kada je postojala u našoj zemlji zaštitna cena za sve strateške proizvode preračunavala se iz cene pšenice. Tako je suncokret bio 2,5 puta skuplji u odnosu na pšenicu, soja 2,7 puta, dok je svinjsko meso vredelo 6,5 puta više od pšenice. Juneće meso je bilo najskuplje. Ukoliko se država odluči za uvođenje garantovane cene, to će za nju biti velika obaveza.

“Kada propišete zaštitnu cenu, ako se dogodi da na tržištu cena padne ispod zaštitne, tada je država u obavezi da proizvode kupuje najmanje po zaštitnoj ceni. Nema smisla da se propiše zaštitna cena, a da država ne stoji iza toga. Za utvrđivanje garantovane cene mora da se uradi metodologija, šta su standardni elementi cene koštanja, pa da se to verifikuje“, ističe Prostran.

Garantovana cena može biti destimulativna

Suprotno mišljenju da je potrebno uvesti garantovanu cenu, prof. dr Zoran Rajić, šef katedre za menadžment u agrobiznisu na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu smatra da se na nekadašnju agrarnu politiku ne treba vraćati.

“Ja sam izričito protiv toga, jer je garantovana cena destimulativna. Vi treba da se usresredite na proizvodnju, a ne na ono što će vam neko dati. Stalno spominjem da je subvencija pomoć, a nije osnov za ostvarivanje profita. To treba da se shvati. Ona omogućava da se prebrodi kriza, da se ta sredstva ulože negde”, kaže profesor Rajić.

Proizvođači moraju da podignu produktivnost

Prema njegovom mišljenju, i država i proizvođači bi pre trebalo da se pozabave povećanjem domaće produktivnosti, nego vraćanjem garantovanih cena.

“Naši prinosi su nekoliko puta niži od onih koji se u svetu postižu. Naša cena koštanja je daleko iznad one koju bi kupci prihvatili, a da ne govorimo o prodajnoj ceni. Mi stalno imamo zahteve da nam država nešto da. Prvo je bilo 100 evra, sad je 300, a niko ne pita da li smo mi sve učinili da umanjimo štetu koja može doći od suše ili nekih drugih klimatskih promena”, objašnjava Rajić i dodaje da bi trebalo uvoditi novine u proizvodnju.

“Ne prati se novi sortiment, ne prate se nove tehnologije i rezultat toga je proizvodnja koja je sve skuplja i sve nekonkurentnija. Naš uvoz brže raste od izvoza. I svake godine nam neka proizvodnja ispada i postajemo zavisnici od uvoza”, ukazuje profesor.

Pojačati kontrolu budžetskih davanja

U Srbiji, smatra, nedostaje kvalitetna analiza dosadašnjih davanja iz agrarnog budžeta.

“Kada bi se uradila prava analiza, a mi to, nažalost, odavno ne radimo, videlo bi se kakvi su stvarni efekti mera agrarne politike. Mnogi bi se tada iznenadili, negativno. Država je dala dosta toga, mere su sveobuhvatne, a ono što bi trebalo uraditi jeste pojačati kontrolu trošenja podsticaja”, kaže profesor.

Podsetimo, da bi pomogla poljoprivrednicima, država je ove godine donela odluku o otkupu dela pšenice za robne rezerve po ceni od 23 dinara.

Ni u ministarstvu poljoprivrede, niti u ministarstvu trgovine nismo uspeli da saznamo da li se uopšte razmatra inicijativa o ponovnom uvođenju garantovanih cena za strateške poljoprivrene proizvode i kako bi se ona eventualno sprovodila.