Tri decenije od deda Avramovog super dinara – bio je jak kao nemačka marka

Te 1993. godine za svežanj najvrednijih novčanica od 500 milijardi dinara mogla je da se kupi gumica za kosu. Što je bilo više nula na novčanicama, to su one manje vredele, a često su bile i bačene na ulici.  

Dragoslav Avramović je 24. januara 1994. godine, kao novi guverner Narodne banke SRJ predstavio novi dinar, i prekinuo geometrijsku progresiju hiperinflacije, koja je od svih građana napravila „milijardere“.  

Detinjstvo u hiperinflaciji

U sećanju profesora Velimira Lukića iz tinejdžerskih dana je slika vremena koju pamte generacije građana. 

„Da budem iskren, setim se svega onoga što bih žarko želeo da zaboravim. Bio sam sve do tog vremena mlad, možda tu negde tinejdžersko doba“, seća se Lukić.

A pamte se dileri deviza, prodaja benzina na ulicama, nestašica osnovnih životnih proizvoda, dugi redovi za mleko i hleb, mnogo švercovane robe, mnogo neformalnih radnji na otvorenom, najčešće na običnim kartonskim kutijama, siva ekonomija, piramidalne banke.

„I naravno sećam se debelih novčanika i izobilja novčanica za koje nije moglo, bog zna šta, da se kupi“, podseća profesor.

Kako se sve raspalo

Ta treća hiperinflacija pokrenula je i raspad SFRJ.

Lukić navodi da hiperinflacija nije došla baš niotkuda, već da smo tada 1989. godine u bivšoj zemlji imali stopu inflacije od preko 1.200 procenata.

Takođe, osamdesetih godina su bili zaoštreni odnosi među bivšim republikama, paralelno s krizom vraćanja javnog inostranog duga. Neke  bivše republike, smatrale su da nesrazmerno više treba da vrate, prvenstveno Slovenija i Hrvatska.

„To je dolilo gorivo na njihovu odluku na putu ka ocepljenju, a čini mi se da se mi nismo snašli u to vreme, da nismo uočili da počinje nova epoha u istoriji Evrope sa Berlinom bez granica. Mi smo imali nestanak jedne jugoslovenske privrede, koja je bila relativno visoko integrisana“, objašnjava Lukić.

Krah je, dodaje, bio skoro pa neminovan, a nikad ne treba smetnuti sa uma da je ekonomija tada više ličila na ratnu ekonomiju nego na mirnodopsku.

Štampanje para

Ističe da svega toga ne bi bilo da nije bilo i – štampanja para.

„Vi ne možete da štampate pare, može samo da štampa centralna banka. I kada ona to čini, ne čini to bez razloga. Najčešći razlog jeste taj da je državi neophodno da pokrije visoke državne troškove, da ona nema drugi način da to uradi. Jedan regularan način jeste da se povećaju porezi“, pojašnjava profesor.

Kaže, da i sada zamišlja praznu proizvodnju bez resursa, prazne prodavnice i pune novčanike, zbog toga što se taj novac štampa da bi ljudi primili plate i penzije.

Tada smo imali novčanicu od 500 milijardi, nikada veća nije odštampana na svetu, a njena vrednost je bila nikakva.

„Država bi bankrotirala da nije štampala novac. Možete zamisliti situaciju u kojoj država ne može da isplati plate i penzije, da nema sredstava za pokriće drugih izdataka. Možda deluje zapanjujuće, ali je krajem 1993. godine oko 90 odsto državnih prihoda dolazilo upravo putem štampanja novca“, ističe Lukić.

Deda Avram spasitelj dinara

Lukić navodi da je 1992. godine bio jedan bezuspešan program.

U Januaru 1994. godine, mesečna inflacija bila je 313 miliona odsto, a zemlja na ivici kraha. I, pojavio se deda Avram.

„Konačno dolazi program rešenja. Uveden je novi konvertibilni dinar sa fiksnim paritetnim kursom, odnosno na nemačku marku, jedan prema jedan. Privreda je dobila zdrav i stabilan novac, devizne rezerve su dopunjene u međuvremenu i obezbeđivale su tu potpunu konvertibilnost“, ističe profesor.

Naglašava i da su sve špekulativne aktivnosti, kako u finansijskoj sferi, manipulacije sa žiralnim novcem, šticovanje deviznog kursa, špekulacije, povlačenje robe iz prodavnica, čuvanje robe, prodavanje samo za čvrstu valutu, odjedanput postale ili nemoguće ili u potpunosti neisplative. Nivo proizvodnje se za nepune tri meseca 1994. vratio na nivo iz juna 1993. godine.

Od jula 1994. godine više nije bila deficitarno finansirana od Narodne banke Jugoslavije.

„A i država je to učinila sa svoje strane, moramo da priznamo. Razlike među platama, ti raspuni nisu bili značajni. Dakle, društvo se nekako smirilo i vratilo se na neki normalni kolosek i normalni način funkcionisanja“, navodi profesor. 

Zašto je smenjen čuvar dinara

Spasitelj nacionalne valute, Dragoslav Avramović je ipak 1996. godine smenjen sa svoje pozicije, guvernera Narodne banke i onda je opet krenuo krah dinara. 

Odlazeći, za skupštinskom govornicom poručio je: „Ja ne želim da štampam novac!“

„Izbor je bio sledeći, ili će Deda Avram da ostane upamćen u istoriji kao nepokolebljivi branilac monetarne stabilnosti i opšteg interesa, ili će prihvatiti da i dalje bude guverner i da gleda kako se pred njegovim očima urušavaju rezultati onoga programa koji je on postavio“, ocenjuje Lukić. 

Posle toga dinar polako počinje da klizi, a divlji ulični kurs već odavno je bio mnogo važniji od onog zvaničnog.

Kurs je najpre korigovan na 3,3 umesto 1:1, da bi jedna marka krajem 1998. godine vredela šest dinara, a već 1999. godine za jednu nemačku marku na crnom tržištu bilo je potrebno 30 dinara.

Mnogi se deda Avrama sećaju po cegeru od koga se nije odvajao, odnosno po platnenoj torbi u kojoj je i u Skupštinu i u televizijske emisije nosio važne dokumente. Ali i po skromnosti, jer kao visoki državni funkcioneri nije imao službeni automobil već je na sednice i sastanke često odlazio autobusom ili taksijem.

Da je bio veliki stručnjak, govori i podatak, da je u Svetskoj banci u Vašingtonu, od šefa Odeljenja za opšte studije, napredovao do mesta direktora.