Trideset godina od smrti Tome Zdravkovića: „Šansonjer kakav pre nije postojao na ovom prostoru“

Gotovo da nema slavlja na kom se ne zapevaju pesme Tome Zdravkovića – kafanski muzičari ih opisuju kao vanvremenske, a publika kao „najskuplje“.

Mnogi kažu da je vodio „boemski život“ i da je odatle dobijao inspiraciju za muziku uz koju se „puštaju suze i razbijaju čaše“.

Muzički kritičar Petar Popović navodi da je on iznosio život ispred onih koji su ga voleli i slušali.

„Stvorio je sopstveni žanr.

„On je šansonjer drugačijeg tipa, kakav pre njega nije postojao na ovom prostoru“, kaže on za BBC na srpskom.

Više od trideset godina stvarao je melodije i tekstove.

Izdao je 11 albuma, a nedavno je u bioskopima širom Srbije počelo prikazivanje filma Toma o njegovom životu i karijeri.

Umro je u 53. godini, 30. septembra 1991, posle dugogodišnje borbe sa rakom prostate.

Međutim, njegove pesme nisu prestale da se slušaju posle smrti.

Ostao je upamćen po rečenici: „Pesme ne pišu srećni ljudi“.

‘Kralj kafana i srpski Elvis’

Voleo je i patio, uživao u alkoholu i kocki, a provodio dane i noći u kafani.

Pevač šabačkog orkestra Čarolije Trivko Maksimović smatra da su se iz te patnje i takvog života rađale njegove pesme.

„One sada ne nastaju zato što više niko ne živi takvim boemskim životom – one ne dolaze tek tako.

„On je živeo iz noći u noć i trošio sve što je zarađivao“, navodi Maksimović koji se pevanjem bavi više od 30 godina.

Zdravković je za sebe govorio da je malo otkačen i da jedino muzika može da ga ispuni.

„Od nje živim i za nju živim.

„Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam“, rekao je on.

Stoga, Petar Popović smatra da Zdravković nema pravog naslednika u svetu muzike.

„Mislim da on pripada onim autorima koji su pravili urbane šansone na našem jeziku.

„Jer kad pogledate najveće svetske šansonjere, to je isto to samo na našem jeziku, u okruženju instrumenata koje mu stoje na raspolaganju“, smatra.

Kaže da njih nije ispravno nazvati običnim narodnjacima, pogotovo danas.

‘Ne pitaju koliko košta’

Za svirače u kafanama i restoranima veče teško može da prođe ako ih neki gost ne zakiti novčanicama uz muzičku želju: „Dajte neku od Tome“.

Tako je i 49-godišnji Bojan Nastić koji više od četvrt veka svira po kafanama, mnoge pesme odsvirao bezbroj puta.

Naravno, i Tomine.

„Vole ljudi te emotivne, svi se vezuju za imena – Danka, Ljiljana, Marija… Pogađaju ih te pesme, zato i naručuju.

„Nema pravila, nekada traže za veče po dve, tri, četiri pesme, ali su generalno tražene“, kaže on za BBC na srpskom.

Njegov kolega Maksimović kaže da su tri najpevanije Za Ljiljanu, potom Dotakao sam dno života i Umoran sam od života.

„Pesme su takvog tipa da nisu vesele, uglavom ko pati – njega pogađa.

„A većinu njih pogodi, ne pitaju koliko košta pesma“, navodi.

Seća se da je bilo i plakanja, a u nekim starijim vremenima i razbijanja čaša, flaša i tanjira.

Zbog toga su Tomine pesme, ipak, nešto posebno za Zorana Šćepanovića, programera iz Beograda koji uživa u kafanskom ambijentu.

Prijatelji ga zovu džuboks jer gotovo da nema pesme čije stihove ne zna.

„Toma je jedan od najvećih pesnika među tekstopiscima narodne muzike, ima stvarno nekoliko stihova koji pogađaju dušu.

„Volim ga jer njegov život opisuje niz nesrećnih ljubavi sa čime se poistovećujem“, kaže on za BBC na srpskom.

Tako i Popović navodi da je Zdravković za sobom ostavio pesme koje se, kao svake prave šansone, pevaju u određenim situacijama i koje mnogo znače tim ljudima koji pevaju.

Od Pečenjevca do Doma sindikata

Karijeru je započeo u malim kafanama, a završio je rasprodatim koncertima i punim halama.

U Leskovac, grad na jugu Srbije, preselio se sa 18 godina iz sela Pečenjevce u nameri da se okuša kao pevač.

Prekretnicu u karijeri je napravilo poznanstvo sa koleginicom Silvanom Armenulić – zahvaljujući njoj, on je 1958. godine počeo da nastupa.

Pevao je u kafanama u širom bivše Jugoslavije – u Leskovcu, Nišu, Beogradu, Tuzli i Budvi, a prvu ploču izdao je 1971. godine.

Tek 11 godina kasnije održao je prvi koncert u Domu sindikata, a u međuvremenu je boravio u Americi i Kanadi.

Ženio se četiri puta i dobio dvoje dece, ćerku i sina.

Pevačica narodne muzike Lepa Lukić putovala je sa Tomom Zdravkovićem i drugim pevačima u okviru turneja Beogradske estrade.

Družili su se i u nekadašnjoj beogradskoj kafani Šumatovac u kojoj su se sastajali pevači, dolazili poslodavci i ugovarali poslovi.

Opisuje ga kao dobrog kolegu i seća se da su ga svi voleli.

„Imao je sopstvene bubice, kao i svi mi, ali to je bilo prolazno.

„Čak i kada se razboleo, kad je bilo najteže, nije prestajao da peva“, kaže ona za BBC na srpskom.

Priseća se da je samo govorio: „Jednom se umire, svakom je određeno kad će da ode sa ovog sveta“.

Ipak, kaže da se njegova muzika danas sluša isto kao i kada je bio živ.

„To je pravi pevač, ušao je u istoriju i ostavio veliko nasleđe“, ocenjuje Lukić.

Dokaz za to jesu mlađe generacije koje trideset godina kasnije u kafanama naručuju njegove pesme.

Pevač Trivko Maksimović kaže da to znači da je ono što je on stvorio vredno – u suprotnom bi se zaboravilo posle godinu dana.

„Ne bi se ni tražilo, ni pominjalo“, pokazuje njegovo iskustvo sa posetiocima kafana.

Koliko je dubok trag ostavio ovaj pevač pokazuje činjenica da je tokom turneje Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića, 1987. godine, Dom sindikata bio pun 20 dana za redom.

Na jednom od koncerata u okviru ove turneje bila je i 70-godišnja Milanka Vuletić.

Njen glavni utisak jeste da je i tada bilo neverovatno mnogo mladih ljudi.

„Cela hala je pevala i njihala se kao jedno.

„Sve je vibriralo od pesme i aplauza“, kaže ona za BBC na srpskom.

Aplauz se u ponovo prolomio u Domu sindikata, koji danas nosi ime Kombank dvorani, kada je 34 godine kasnije prikazan film Toma.

Reditelj Dragan Bjelogrlić pretočio je njegov život na platno, a reakcije publike ne prestaju kako je počelo prikazivanje filma 15. septembra.

Uz pakovanje maramica koje mnogi preporučuju da se ponese u bioskop, neki savetuju i rakiju kako bi „duša preživela“.

Film je samo u prvoj nedelji prikazivanja pogledalo više od 100.000 gledalaca, saopštila je Sine medija.

Svetsku premijeru je imao na 27. Sarajevo film festivalu 20. avgusta.

Na Filmskim susretima u Nišu, glumcima Milanu Mariću koji je tumačio lik Tome i Tamari Dragičević koja je igrala Silvanu Armenulić pripale su glavne glumačke nagrade.

Marić je u intervjuu za Al Džaziru naveo da je istražujući Tomin život prilikom spremanja za ulogu shvatio da je Toma „neuhvatljiv“.

„O njemu slušate totalno različite priče i te kontradiktornosti su meni bile zanimljive, zapravo to jeste negde Toma.

„Mislim da je i sebi bio neuhvatljiv i da je zbog toga toliko intrigantan“, naveo je on.

Tako je i za list Danas izjavio da je Toma možda baš u tim tekstovima koje je pisao bio najiskreniji i dao najviše od sebe.

„Jer sve drugo kad se bavite javnim poslom je manje-više poza i on je živeo takav život – boemski.

„Gde su ti svi prijatelji do šest ujutru, a posle toga dalje ideš sam“, naveo je.

Dodaje da mu je „taj neki čudan mrak“ koji Toma ima u pesmama bio znak da je to put u kome će on, kao glumac, pronaći suštinu njegovog lika.

Sam Toma se pojavio na filmu tri puta, u pitanju su Kako je propao rokenrol (1989), Bolje od bekstva (1990) i Balkan ekspres (1983).

U poslednjem igra ulogu pevača, koji u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu odbija da nemačkim vojnicima otpeva njihovu omiljenu pesmu Lili Marlen.

Pošto mu je vojnik rekao da je „trebalo da se potrudi da nauči pesmu“, Toma je odgovorio: „Nisam želeo da se potrudim“.

Vojnici su ga istukli, a pesmu je, na kraju, ipak otpevao.

‘Satkan od emocije’

Osim filma, kao sećanje na Tomu Zdravkovića ostaju spomenik u Leskovcu podignut 2011. godine, ali i restoran „Tomine priče“ i spomen česma u Pečenjevcu.

Kolege sa kojima je provodio vreme za njega kažu da je bio i ostao poseban.

Njegov veliki prijatelj Kemal Monteno, koji je preminuo 2015, za Tomu je govorio da je bio „satkan od emocije“.

„Njegova pesma krene iz pete, pa prolazi kroz stomak, kroz srce i dušu, i na kraju izlazi kroz glas i emociju – ljudi to osete.

„Nismo se družili kao pevači, iz interesa, već kao prijatelji. Sa njim mi je bilo lepo i kad pevam i kad pijem, kad plačemo i kad se smejemo“, naveo je.

Monteno je za Tomu napisao jednu od njegovih najpoznatijih numera Pesme moje gde je poređao sve Tomine hitove u jedan refren.

Sa njim je nastupao i pevač Halid Bešlić, a pričao je kako su znali da provode i po nekoliko dana u kafani.

„Dešavalo se da se vratim u istu kafanu posle sedam dana, a konobar mi kaže da Toma nije ni išao kući“, rekao je Bešlić.

‘Pevač van klišea’

Bešlić je dodao da je Toma bio narodnjak, ali totalno specifičan.

„Njegove pesme imale su dozu sevdaha, ali i španske muzike.

„Kombinacija etno-muzike sa naših prostora i španskog melosa – vole ih i rokeri i zabavnjaci i narodnjaci“, naveo je on.

Recept da pevač „dugo traje“, vidi u takvoj publici.

Muzičar Bojan Nastić je kao mladić bio okrenut zabavnoj muzici i roku, „baš kao i Toma“

„Toma je voleo Španiju, pa tako u njegovim pesmama možete da čujete i neke španske prolaze“, kaže Nastić.

Toga se seća i muzički kritičar Petar Popović.

On je slušao Tomin nastup davne 1965. u kafani Topčiderske noći.

„Pevao je neke grčke i meksičke pesme.

„Ali i njegove dve, koje su pripadale žanru pop muzike“, kaže on.

Tako i pevač Trivko Maksimović objašnjava da Toma nije pevao „na narodnjački način, nego da je više vukao na gradski stil pevanja“.

Nastić ističe da u muzici i pevanju postoje pravila, kao što su gornji i donji ukras.

„Samo je Tomi bilo tolerisano što na netipitčan, pa reklo bi se i na nešto pogrešan način donosi neki ukras“, kaže ovaj muzičar.

Toma Zdravković je za sobom ostavio pesme kao što su Umoran sam od života, Prokleta nedelja, Danka, Dva smo sveta različita, Dotak’o sam dno života, Svirajte noćas samo za nju, Za Ljiljanu.

Gotovo da nema slavlja na kom se ne zapevaju pesme Tome Zdravkovića – kafanski muzičari ih opisuju kao vanvremenske, a publika kao „najskuplje“.