Tržište pića: Pandemija nam smanjila cug

Nasuprot krizi u proizvodnji alkoholnih pića, tržište vode raste – prošle godine su antiepidemijske mere, u koje je spadalo i ograničavanje rada ugostiteljskih objekata, najviše štete nanele proizvođačima alkoholnih pića, koji se još nisu oporavili od posledica „zaključavanja“. Za razliku od njih, proizvođači vode su ove godine uspeli da stanu na „zelenu granu“, zahvaljujući tome što nisu previše oslonjeni na prodaju svojih proizvoda u kafićima i restoranima, piše magazin Biznis i finansije.

Flaširana voda breg roni

Posle pada prodaje od sedam odsto u prošloj godini, tržište mineralne i izvorske vode u 2021. se stabilizovalo.

U prvih devet meseci ove godine prodaja vode je porasla za tri procenta u odnosu na 2019. godinu i čak 11 odsto u odnosu na 2020.

U litrima to izgleda ovako: 2019. godine je prodato 734.805.000 litara vode, prošle godine 684.615.000 litara, a u prvih devet meseci ove 580.330.000 litara.

„Kada je reč o tržišnim udelima kompanija, već godinama je situacija nepromenjena – ‘Knjaz Miloš’ zauzima 30 odsto tržišta, druga je ‘Rosa’ sa 20 odsto, sledi je ‘BB Minaqua’ sa 11 odsto, ‘Prolom’ sa devet odsto, ‘Voda Vrnjci’ sa osam odsto, ‘Mg Mivela’ sa 4,5 odsto, te ‘Heba’ sa 3,7 odsto. Ostatak tržišta deli još dvadesetak manjih proizvođača”, kaže za B&F Nevenka Stojmenović, menadžerka „Udruženja industrije mineralnih voda“.

Na celokupnom tržištu pakovane vode, najtraženija je i dalje negazirana, na koju otpada 55 odsto ukupno prodate vode, što se može objasniti navikama potrošača, ali i okretanju zdravijem životu. Osim najtraženijih, gaziranih i negaziranih voda, na našem tržištu postoji interesovanje i za vode sa različitim ukusima i aktivnim sastojcima, ali je njihovo učešće u prodaji još uvek malo.

Voda se najviše prodaje u srednjim i velikim trgovinama (35 odsto), malim radnjama (30 odsto) i hiper i supermarketima (25 odsto). U njima se uglavnom pazari u PET ambalaži, dok je ona u staklenoj ambalaži rezervisana za ugostiteljske objekte. Zatvaranje kafića, klubova i restorana u 2020. uticalo je na pad prodaje vode u staklenoj ambalaži za 40 odsto, ali ovaj kanal prodaje nije toliko dominantan da bi ugrozio ceo sektor. Potom se, sa otvaranjem ugostiteljskih objekata, stabilizovala i prodaja vode „u staklu“.

Iako su ovogodišnji poslovni rezultati zadovoljavajući, Stojmenović kaže da bi poslovanje proizvođača voda bilo još bolje kada bi naše društvo i država više vodili računa o zaštiti prirodnih ekosistema kroz koje voda teče.

„Smanjenje negativnog uticaja poslovanja na životnu sredinu, minimiziranje potrošnje energije i potrošnje vode, smanjenje otpada i zagađujućih materija, odgovorno postupanje sa otpadnim materijalima i upravljanje ambalažnim otpadom su ciljevi proizvođača voda, jer se cela njihova proizvodnja bazira na kvalitetu proizvoda“, tvrdi ona.

Proizvođači, dodaje, čine ono što je u njihovoj moći da poprave situaciju – kako bi se osigurala dostupnost vode i u budućnosti, količina eksploatisane vode je ekvivalentna godišnjem nadopunjavanju izvora. Međutim, potrebno je uraditi više, ističe Stojmenović, koja rešenje za ovaj problem vidi u cirkularnoj ekonomiji.

Gorak ukus u ustima pivara

Voda možda jeste izvor života, ali kao izvor finansiranja države podjednako je važno i pivo koje obično u budžetu učestvuje sa 3,5 odsto prihoda.

Prošle godine ta izdvajanja su bila znatno skromnija, jer su pivare proizvele 7,19 odsto manje ovog pića nego u 2019. Njihov izvoz je tada smanjen za 10 odsto, a potrošnja piva je bila niža za 5,5 procenata.

Drugim rečima, konzumacija piva u Srbiji pala je na 62 litra po glavi stanovnika, što je ispod evropskog proseka. Sve ovo zajedno umanjilo je državne prihode od pivskog sektora za 15,4 odsto.

Navedene podatke o rezultatima poslovanja u 2020. godini, „Udruženje pivara Srbije“ objavilo je tek u avgustu ove godine.

O poslovanju pivske industrije u 2021. možemo samo da nagađamo, mada su nagovestili da i je u prvoj polovini godine taj pad nastavljen, uprkos tome što su kafići, klubovi i restorani bili otvoreni. Zašto su potonji bitni najbolje ilustruje podatak da se 32 odsto piva na tržištu proda u ugostiteljstvu, dok se preostala količina plasira kroz supermarkete, kioske i druge maloprodajne objekte.

Male zanatske pivare su još zavisnije od prodaje u ugostiteljskim objektima.

„Zato je naša situacija prošle godine, kada su lokali zatvarani, bila maltene tragična. Ova godina je nešto bolja, zahvaljujući održavanju festivala i stalnom radu ugostiteljskih objekata“, kaže za B&F Dejan Smiljanić iz „Udruženja malih i nezavisnih pivara“, i dodaje da je deo njegovih kolega ipak morao da prekine proizvodnju.

Oni koji su opstali sada ne mogu da izmire dugove, pošto ne uspevaju da naplate svoja stara potraživanja od ugostitelja, među kojima su neki zatvoreni, a neki u lošem materijalnom položaju, ali i zato što sirovine plaćaju avansno. Mali pivari se nisu kvalifikovali ni za pomoć države, tako da su prepušteni na (ne)milost izrazito konkurentnom tržištu.

„Takva situacija ne pogoduje nikome u sektoru, osim možda nekim novim igračima na tržištu, koji će popuniti novonastale praznine“, kaže Smiljanić.

U vinu je istina, ali i izvozna šansa

Iako se 2020. teško može nazvati dobrom godinom, vinari su njen završetak dočekali s optimizmom jer je tada doneta Strategija razvoja vinskog sektora za narednu deceniju.

Njeni ciljevi su povećanje vinogradarskih površina sa sadašnjih 7.000 hektara na 25.000 hektara, povećanje proizvodnje vina sa današnjih 30 miliona litara godišnje na 100 miliona litara, kao i zaštita domaćeg tržišta, na kojem u ukupno prodatim vinima 60 odsto udela imaju uvozna.

U planu je i povećanje broja uzgajivača grožđa kojih je u trenutku pisanja Strategije bilo 4.618, ali i proizvođača vina. Da podsetimo, u 2016. godini u Srbiji je bilo 295 proizvođača vina, a u junu ove godine taj broj se popeo na 430.

Mimo ovoga, vinski sektor nema mnogo razloga za optimizam.

Od 2014. godine proizvodnja vina se na godišnjem nivou smanjuje za tri odsto. Domaći vinari za ovakvu situaciju krive nekontrolisan uvoz, ali i nedovoljno dobar imidž Srbije kao vinske destinacije. O tome najbolje svedoči cena naših vina na globalnom tržištu, koja u proseku iznosi 1,59 evra po litru, dok crnogorska vina koštaju 2,35 evra a hrvatska čak 3,03 evra.

Međutim, Strategija ih demantuje.

U njoj stoji da su problemi proizvođača vina u Srbiji mnogo dublji. Troškovi proizvodnje grožđa su izuzetno visoki zbog usitnjenosti parcela – prosečna veličina vinograda kod nas je svega oko 0,34 hektara. Srbija ima jednu od najnižih gustina vinograda u Evropi sa samo 0,1 odsto ukupne površine u zemlji pod vinogradima, što je četiri puta manje od Hrvatske i šest puta manje od Slovenije.

Otud ne čudi da proizvodimo 2,1 puta manje vina od Slovenije i 9,5 puta manje od Austrije, koja nam je približnija po broju stanovnika.

Tako je doduše u normalnim okolnostima, a 2020. godina to svakako nije bila.

Tada smo proizveli 22,29 miliona litara, a izvezli 11,17 miliona, u vrednosti oko 16 miliona evra. To je pad proizvodnje od 7,2 odsto u odnosu na 2019. godinu.

Zato je Ministarstvo poljoprivrede nastavilo sa podsticajnim merama za vinogradare i vinare u 2021. kojima su omogućeni i povoljni krediti kroz novi projekat Svetske banke. Kako bi se podstakao izvoz, ukinute su i carine za zemlje Evroazijske ekonomske unije – Rusiju, Kazahstan, Belorusiju, Jermeniju i Kirgiziju. Rusija je inače jedan od većih uvoznika naših vina, pa se očekuje da će ukidanje carina dati „vetar u jedra“ domaćim vinarima. No, i pre ukidanja carina, izvoz vina iz Srbije je rastao po stopi od 20 odsto godišnje, što je jedna od retkih pozitivnih vesti iz domaćeg vinskog sektora.

Pitanje je, međutim, da li ćemo imati dovoljno grožđa da iskoristimo novi izvozni potencijal ili ćemo po običaju morati da ga uvozimo, budući da je Republički zavod za statistiku u septembru objavio da se očekuje za 2,9 odsto manja proizvodnja od prošlogodišnje, odnosno 3,9 odsto manja u odnosu na desetogodišnji prosek.

Nešto slično kažu za Biznis i finansije i u „Savezu vinara i vinogradara Srbije“, uz konstataciju da su lošijoj berbi doprineli ekstremni vremenski uslovi.

Nasuprot krizi u proizvodnji alkoholnih pića, tržište vode raste – prošle godine su antiepidemijske mere, u koje je spadalo i ograničavanje rada ugostiteljskih objekata, najviše štete