U Srbiji 850.000 ljudi bez osnovne škole i taj broj se povećava iz godine u godinu

Poražavajući je i podatak da je u Srbiji 2,68 odsto stanovništva bez školske spreme, 11 odsto sa nepotpunim osnovnim obrazovanjem, a 20,76 odsto sa osnovnim obrazovanjem, dok je nepismenih skoro dva odsto (1,96).

 

Profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i andragog Katarina Popović kaže za „Blic“ da iz godine u godinu sve veći broj ljudi nema osnovno obrazovanje jer država o tim stvarima ne vodi računa, a tome u prilog ide i činjenica da imamo trećinu stanovništva koje ima maksimalno osnovnu školu dok srednju školu nije ni pokušalo da upiše.

 

„Ta statistika se na prethodnom popisu i nešto poboljšala. Ukupan broj kompletno nepismenih se čak i smanjio, ali to nije ni za kakvu utehu. Sam broj ljudi koji nisu donekle završili osnovnu školu je ogroman, ali broj onih koji su maksimalno završili osnovnu školu, kada saberete podatke o stanovništvu koje ima maksimalno osnovnu školu je negde ispod 34 odsto“, kaže sagovornica beogradskog lista.

 

Prema njenim rečima, andragozi takve ljude svrstavaju u funkcionalno nepismene koji mogu da odu u krajnost, odnosno u potpunu nepismenost.

 

„To znači da u grupi imate one koji bukvalno ne znaju da napišu jednu rečenicu, oni koji mogu da pročitaju krupne naslove ili da prate tursku ili špansku seriju, pa do onih koji mogu da se snalaze u svakodnevnom životu, ali sa veštinom pismenosti nisu vladali u dovoljnoj meri da unaprede kvalitet svog života, jer recimo ne mogu da pročitaju uputstvo za lek, što mislim da je zabrinjavajuće„, priča prof. Popović.

 

Bez obzira na to što se čak 1,96 odsto stanovnika prilikom popisa izjasnilo da su potpuno nepismeni, prof. Popović kaže da su istraživanja pokazala da se taj broj komotno može duplirati, što se pokazalo u praksi.

 

 

Kaže da je i dalje veoma poražavajuća činjenica da među neobrazovanim i nepismenim stanovništvom prednjače žene. Takva je situacija u celom svetu, ali je kod nas to mnogo izraženije u odnosu na ostatak Evrope.

 

„U staroj Jugoslaviji smo imali visok procenat jednakosti na kojem su nam mnogi zavideli i zbog kojeg smo bili hvaljeni. Sada se situacija promenila i došli smo do vraćanja ka onim tradicionalnim i patrijarhalnim vrednostima, ali u negativnom smislu, pogotovo u ruralnim sredinama, jer je manji obuhvat ženske dece osnovnim obrazovanjem, pa i daljim školovanjem, a žene ne koriste dovoljno svoj potencijal i teže dobijaju posao. Došli smo i do toga da takve stavove podržavaju i oni koji kreiraju politiku pod parolom ‘žensko dete, tuđa sreća’, što nikako nije dobro i mora da se promeni„, ocenjuje sagovornica „Blica“.

 

Kaže da poseban problem stvara inkluzija dece koja nije u potpunosti rešena u našem društvu jer deca po prirodi stvari mogu mnogo da prihvate i da se prilagode.

 

„U našem društvu deluje kao da je bolest greška, roditelji se stide takve dece i upisuju ih samo u specijalne škole, a nekada im i uskraćuju obrazovanje što je potpuno pogrešno. Naravno da takva deca, u zavisnosti od toga da li imaju problem u intelektualnom ili fizičkom razvoju, moraju imati poseban tretman, ali nikako ne smeju biti stigmatizovana i mora im se pružiti prilika da se školuju što sistem svakako može da uradi ukoliko radi na obuci prosvetnih radnika„, smatra prof. Popović.

 

Prema njenim rečima, obrazovanju treba pristupiti sistemski, i to na duge staze što nažalost ne odgovara ljudima koji se bave obrazovnom politikom. Oni su, kako kaže, pre svega političari koji žele odmah rezultate kako bi se njima hvalili, ali to u obrazovanju tako ne može.