U Srbiji deluje oko 150 sekti

Na nedavno završenom zasedanju Sabora Srpske pravoslavne crkve doneta je zvanična odluka da se pri Svetom Sinodu osnuje „Odeljenje za praćenje razbijačke delatnosti jeretičkih organizacija, sekti i nekanonskih grupacija“.

 

„Politika“ od vrha SPC saznaje da je razlog za ovakvu odluku sve veći destruktivni uticaj ovih grupa u srpskom društvu. Edukacija, praćenje i ukazivanje na rastuće probleme i negativne posledice, smatraju u SPC-u, najbolji su načini da se suzbije ova pošast. Tražiće se i da se donese zakon o ovoj oblasti.

 

O delovanju i uticaju sekti u Srbiji govori se poslednjih godina samo kad se desi samoubistvo ili ubistvo sa sumnjivim ritualnim povodom, kad se oskrnave grobnice ili ispišu grafiti na vidnom mestu. 

 

 

Prema sektolozima Aleksandru Seniću i Slađanu Mijaljeviću, u Srbiji trenutno ima oko 150 organizacija koje se mogu nazvati sektama, a s njima je na različite načine povezano gotovo pola miliona ljudi.

 

Procenjuje se da imaju 300.000 stalnih članova koji čine tvrdo jezgro, dok su 200.000 povremeni sledbenici. Svake godine od 10 do 20 odsto napusti, a isto toliko novih članova uđe u razne sekte. One, naravno, nisu registrovane kao sekte, već kao male verske zajednice, grupe građana ili humanitarne organizacije, udruženja građana, pa tako grupa od deset ljudi može sebe da proglasi za versku organizaciju i dobije dozvolu za rad.

 

Iz teološkog ugla, sekte imaju negativne konotacije. One verske zajednice koje mi ovde nipodaštavajuće gledamo kao sekte, poput Hrišćanske baptističke crkve, Hrišćanske adventističke crkve ili raznih pentakostalnih pravaca prostentatizma, u matičnim zemljama na Zapadu predstavljaju zvanične crkve. Zato se kod nas sada, najviše iz neznanja, mešaju male verske zajednice sa onim poluverskim grupama koje deluju ilegalno, polutajno, uz obrede necivilizacijskog sadržaja. Takve grupe označavaju se kao kultovi i problem i kod nas i u drugim zemljama postoji upravo u vezi sa takvim grupama. Upravo tu SPC vidi svoju ulogu – u demaskiranju  i prepoznavanju ovakvih grupa.

 

Najčešća meta napada tih tvrdih sektaša su takozvane osetljive grupe – adolescenti, bolesni, ljudi s materijalnim, ali i psihičkim problemima,… Vodeće sekte prodiru na perfidne načine. Tinejdžere po pravilu napdaju ispred škola, i to na trotoaru van školskog dvorišta, jer im tako ni direktori ni policija ne mogu ništa, kažu sektolozi. Postoji primer kada je jedna sekta vrbovala tinejdžere pod okriljem izmišljene organizacije koja besplatno drži časove engleskog jezika. Namamljuju buduće „učenike“ deljenjem besplatnih flajera, drugi obilaze stanove, zvone, dele literaturu, a tu su i društvene mreže pre kojih se sve više „mame“ „klijenti“. Najpre se žrtva zainteresuje za učenje i oduševi idejama novog pokreta, zatim počne da se bavi misionarskim radom, da bi, kao po pravilu, nakon izvesnog vremena počela da oseća nervozu i depresiju. 

 

Dobit sektaša uglavnom zavisi od žrtve. Od nekoga uzmu „ono što ima u glavi“, od drugoga novac, stan i druge materijalne stvari, dok kod trećih su u pitanju veze i uticaj u društvu.

 

Najmlađa žrtva sektaša u Srbiji imala je 14 godina. Ta devojčica je izvršila samoubistvo, dok je najstarija imala 70 godina i takođe je nasilno završila život – ubivši se hicem iz puške.