Uređaji traju koliko im traje garancija, a kada se nakon toga pokvare, najčešće se više isplati zameniti ih novim nego popravljati.
Usluge servisera i rezervni delovi su papreni. Čak i oni aparati za domaćinstva koji stižu iz fabrika svetski poznatih proizvođača tehnike zadaju muke kupcima.
Podaci Sektora za zaštitu potrošača Ministarstva trgovine pokazuju da su prošle godine uložena 14.504 prigovora, od čega se na belu tehniku – frižidere, šporete, mašine za veš, odnosilo 790, a na sitne kućne aparate – usisivače, fenove, pegle 345 žalbi.
Potrošači se žale da se u postupku reklamacije roba dugo zadržava kod servisera, kao i da serviser ne dolazi na kućnu adresu u zakazano vreme kada je reč o utvrđivanju kvara bele tehnike, pišu Novosti.
– Danas je retkost da neki uređaj besprekorno radi i nakon isteka garancije. Veliki broj proizvođača daje garanciju za uređaje samo na dve godine, baš kako propisuje i Zakon o zaštiti potrošača. Upravo takva situacija, a da ne govorimo o ekonomskom položaju naših potrošača, dovela je do toga da majstorima širom otvori vrata za njihov „ucenjivački’ rad”, kaže Vera Vida, predsednica Centra potrošača Srbije.
Petar Vogosavljević iz Pokreta za zaštitu potrošača kaže da se sve češće suočavamo sa neočekivanim kvarovima, većom bukom, slabijim tehničkim karakteristikama, znatno kraćim rokom trajanja, nebezbednošću rezervnih delova, po isteku garantnog roka. Učestali kvarovi aparata dokaz su, kaže on, pada kvaliteta tih uređaja, uslovljenog i padom kupovne moći potrošača.
–Na kompjuteru je crkla grafička ploča i majstor kaže da samo ona košta 50 evra, plus ruke. S druge strane, nov računar mogu da kupim za 15.000 dinara, i to na deset rata. Ipak, moram da popravim kompjuter zbog podataka i slika koje čuvam u njemu, priča Beograđanin Ratomir K.
Ni kod drugih uređaja veće popravke nisu isplative. Kada „crkne” motor u frižideru ili ekran na televozoru, popravke nadilaze vrednost novih uređaja. Posebno što nove aparate danas trgovci nude na poček od godinu dana, dok za majstora treba pripremiti keš. Popravka može da se isplati ako se ugrade polovni delovi, ali majstori tada često ne žele da daju garancije da će aparat raditi kako treba.
Rezervni delovi su skupi, jer se u njihove cene ugrađuju svi troškovi trgovca. Za svaki komad robe u Srbiji potrebna je potvrda o usaglašenosti. Da bi mali uvozni kondenzator, koji u nabavci staje dva do tri evra, ušao na srpsko tržište, mora da se dobije potvrda koju daje jedna firma – „Atesti Niš”.
– Na taj pečat od 300 do 500 evra čeka se nekoliko meseci, a prevod dokumentacije je od 1.500 do 2.500 evra dodatnih troškova. Dok čekate potvrdu iz Niša, kamion pun robe stoji na granici i za svaki dan plaćate ležarinu od 100 do 150 evra. Bar dve-tri nedelje dok ne dođe potvrda. Tako uređaj koji košta tri evra u nabavci, dok dođe do majstora dostigne sedam ili osam evra, kada se uračunaju svi troškovi“, navodi Dragoljub Rajić, privredni konsultant.
Uređaji traju koliko im traje garancija, a kada se nakon toga pokvare, najčešće se više isplati zameniti ih novim nego popravljati.