Visok krvni pritisak, anksioznost i depresija: Od sagorevanja na poslu boluju i radnici u Srbiji

Jedan od srpskih radnika, koji je insistirao da ostane anoniman zbog mogućih posledica na poslu, opisuje za Danas kako izgleda narušavanje zdravlja zbog stresa i sagorevanja na poslu rečima: „Ja sam završio kod lekara“.

 

„Sve naše priče su iste, samo su promenljive u ovoj jednačini u kojoj kompaniji se dešava maltretiranje i koji šef to sprovodi. Radim u proizvodnji preko dve decenije. Svoj posao volim i mogu da ga radim žmureći profesionalno, u zahtevanom obimu i rokovima. Otkako su došli novi šefovi ili ignorišu radnike ili ih potkazuju svojim nadređenima, spotiču, podmeću nogu. Okreću kolege protiv nas ili zatrpaju poslom. To nam izaziva stres. Prvo sam zbog toga nervozan odlazio kući, razmišljao o nepravdi koju trpim, dobijao nesanicu, bio neraspoložen, počeo da zazirem od odlaska na posao, a sam odlazak mi je, verujte, bio kao da idem na klanje. Da ne govorim o kvalitetu odnosa koji je zbog toga bio narušen u porodici. Naprosto, upao sam u neizdrživo stanje: morao sam da radim, a išao sam na posao s užasom u glavi pitajući se šta je danas na redu“, priča on.

On je potom rešio sve da prekine, otišao je kod lekara koji ga je uputio kod specijaliste. Dobio je dijagnozu reakcija na težak stres, ali mu je rečeno da je „ispred vrata kliničke depresije“, uzimao je propisanu terapiju.

 

„Zanimljivo je što sam bio na bolovanju tri nedelje i tokom tog perioda niko me s posla nije zvao da me pita kako sam, što bi bilo normalno i ljudski, a kada sam se vratio, to pitanje nisam dobio ni od šefa. Ponašao se kao da se ništa ne dešava“,navodi on.

 

 

Dr Igor Radosavljević, psihijatar u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ dodaje da je, kada je burnout u pitanju, kvalitet komunikacije na poslu, realne i virtuelne, od ključnog značaja.

 

„Da li na poslu imamo atmosferu opuštenosti, poštovanja, sinergije ili pritiska, pretnje, beznađa? Ljudi imaju određeni potencijal za adaptaciju i kad se radi o negativnoj atmosferi, ali posle izvesnog vremena taj potencijal se istroši, postajemo napeti, impulsivni, anksiozni“,kaže on.

On kaže da, kada se radi o autoritarnom, diktatorskom načinu rukovođenja poslom, napetost, nesigurnost, ali i suspregnuti bes i osećanje nepravde počinju da „nagrizaju“ sve aspekte psihosocijalnog funkcionisanja zaposlenog.

 

„Dodatni problem je što šefovi najčešće prave rascep u kolektivu i obavezno imaju grupu podanika pomoću kojih ojačavaju svoju kontrolu i moć, što sagorevanje ostalih čini izvesnijim. Anksioznost ili napetost, strah, neizvesno iščekivanje lošeg, kao i depresija ili tugovanje, pad samopoštovanja, beznadežnost, su u psihijatriji fenomeni koji se javljaju samostalno ili u sklopu drugih poremećaja, a sastavni su deo i burnouta. Prepoznavanje tog mobinga, uzajamna podrška među zaposlenim i glasno nepristajanje na zloupotrebu moći od strane pojedinca, ključni su alati u borbi za ljudsko dostojanstvo“, navodi on.

 

Prema rečima dr Radosavljevića, za razliku od dikatatorskog šefa, dobar je onaj koji je kompetentan u struci, zrela ličnost koja poštuje sebe i druge, uvažava ideje drugih i razmatra ih sa ozbiljnošću, trudi se da u kolektivu vlada saradnja i dobra atmosfera.

„Dobar šef vešto uvezuje doprinose svakog pojedinca i on je organizator, a ne diktator. Treba, takođe, znati da postoje realno psihološki teški poslovi kada šef ne može sprečiti burnout. Zato je sa aspekta mentalnog zdravlja, dobro da se ne ostane predugo na takvim poslovima. Treba, ipak, napomenuti da ljudi individualno reaguju, da svako ima svoje specifične tačke osetljivosti i da svako ima svoju tačku sloma“, objašnjava taj psihijatar.

 

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), potvrđujući reči dr Radosavljeviće, kaže za Danas da je sve tačno i prisutno u praksi – od diktatorski nastrojenih šefova koji maltretiraju radnike ignorišući ih ili preopterećujući ih nerazumnim zahtevima, do onih koji pokazuju moć i zloupotrebljavaju „svoje dobre ili privatne odnose sa svojim nadređenima“, pa tu poziciju koriste da potkazuju zaposlene, ucenjuju ih svojom „moći“, podmeću im nogu ili naprosto ogovaraju i ignorišu, ne ceneći njihov rad i trud.

 

 

Ranka Savić ističe da se njima svakodnevno javljaju ljudi koji kod sebe još uvek ne prepoznaju burnout, ali imaju velike probleme.

Kako dodaje, sa druge strane, tu su problem i oni „mali šefovi“ koji su neposredno nad radnicima.

 

„Kada se jave takvi problemi u stranim kompanijama, najgore je što nemamo problem sa strancima i relativno ih lako rešavamo, već sa našim ljudima u tim kompanijama. Oni, u borbi za svoje bonuse svake vrste, ne prezaju od maltretiranja radnika, što za posledicu ima njihovo sagorevanje na poslu i pojavu raznih bolesti. Visok pritisak je postao kao ‘dobar dan’ među radnicima“, kaže ona.

 

Prema njenim rečima, činjenica je da Srbija za Evropom zaostaje 50, 60 godina i „stalno govorimo o tome šta je novo uvela Evropa“.

 

„Bila bih srećna da jednom govorim o tome šta je Srbija uvela i kakvi su rezultati toga što smo uradili za svoje zaposlene. Ne razmišljaju radnici da imamo jedan život i jedno zdravlje, ćuti se i trpi. U mnogim ustanovama i preduzećima nema sindikata, što nije dobro. Da nije sindikata u Srbiji, radnike bi gazili. U inostranstvu se govori o uvođenju četvorodnevne radne nedelje, neke kompanije u okviru svog poslovnog prostora imaju takozvane sobe za opuštanje radnika. A mi ćemo vrlo brzo početi ponovo borbu za petodnevnu radnu nedelju, pošto postaje normalno da se radi šest dana tokom radne nedelje“, opisuje Ranka Savić.