Za 13 godina stranim investitorima 611 miliona, a domaćim 44 miliona evra subvencija od države

Da li su kreatori ekonomske politike konačno shvatili ono što im stručnjaci i domaći privrednici poručuju bar deceniju unazad, da se ekonomija ne može razviti na stranim investicijama?

Ili pod uticajem negativnog publiciteta zbog odlaska Geoksa sada to dobro zvuči? U svakom slučaju premijerka Ana Brnabić je poručila da smo se dugo i predugo oslanjali na strane direktne investicije.

„Drugačija smo mi sada zemlja, ne treba samo da se oslanjamo na strane investicije“, poručila je Brnabić.

Kako piše Danas, prema analizama profesora Ekonomskog fakulteta Milorada Filipovića, u periodu od 2006. do 2019. godine strani investitori dobili su od države 611 miliona, a domaći 44 miliona evra na ime podrške za otvaranje preduzeća.

Razlozi nisu samo to što država preferira strance nad domaćima, već i zato što domaći investitori nemaju ni sredstava ni tržišta za veliku proizvodnju, ali i dalje je nesrazmera ogromna.

„Ne tražimo da nas izjednače sa stranima, nek nam daju pola od onog što su davali stranim investitorima i bićemo zadovoljni“, pola u šali, a pola u zbilji kaže za Danas Dragoljub Vukadinović, predsednik Metalac grupe, jedne od najvećih domaćih kompanija.

„Ti strani investitori sa proizvodnjom niskog tehnološkog nivoa, koji su dobili stimulacije od države, privlače naše radnike. Daju im 10 odsto veću platu iz tih državnih stimulacija i sada su oni nama nelojalna konkurencija. Nemam ja ništa protiv subvencija u visoku tehnologiju gde će se širiti znanje i gde će domaće kompanije biti kooperanti, ali dosta je obućara, čarapara i motača kablova“, smatra Vukadinović.

Što se tiče pomoći države domaćim investitorima, ocenjuje da bi se to moglo uraditi delom kroz stimulanse za zapošljavanje, delom kroz oslobađanje od poreza.

Za Nebojšu Atanackovića, počasnog predsednika Unije poslodavaca Srbije, ako dođe do značajnijeg finansiranja domaćih preduzeća, treba voditi računa da postoje jasni kriterijumi.

„Ako država krene da pomaže domaćim privrednicima bojim se da to neće biti po dovoljno jasnim kriterijumima. Ako se pojavi preduzeće sa potencijalom kom su potrebna sredstva, onda u redu, ali u prošlosti su se davala sredstva bez jasne slike o tome da li te firme uopšte imaju potencijala. Ne možemo u potpunosti zameniti strane investicije, jer prosto nema dovoljno velikih domaćih kompanija koje imaju veliku tražnju iz inostranstva da bi ulazile u velike investicije“, kaže Atanacković.

Ipak, on ističe da Unija poslodavaca godinama ukazuje na to da nemaju dovoljno dobru podršku države.

„Nije to samo novac, već i druge stvari. Na primer, nezamislivo je da opština obezbedi poslovni prostor i da privatnoj firmi da radi u njemu. Sve što domaće firme rade, rade uz veliku bitku sa administracijom. S druge strane strani investitori nemaju te probleme, njima su sva vrata otvorena. Uz ono što je objavljeno, da moraju da isplate platu 20 odsto veću od minimalca, za šta nismo ni sigurni da se poštuje, moguće da ima još dodatnih pogodnosti za koje ni ne znamo. Oni su oslobođeni i poreza na dobit, a i da nisu mogu lako da naprave da nemaju dobit, pošto veliku većinu repromaterijala uvoze. Osim zapošljavanja ljudi ne vidim da su te investicije napravile neku veću korist za srpsku privredu“, ocenjuje Atanacković za Danas.

„To drugačije ponašanje o kom govori premijerka trebalo je od početka raditi. Trebalo je uporedo sa privlačenjem stranih, pomagati i domaćim firmama. Zakasnili smo sa promenom politike“, zaključuje.

Sa ovim se slaže i Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku. Prema njegovim rečima trebalo je još 2015. ili 2016. godine napraviti novi model, ali niko nije zašao u analizu koliko smo novca dali, a koliko smo dobili nazad od tih investitora.

„Ako je jedino cilj bio da se radnicima podeli ta plata od 300 ili 350 evra, onda bolje da su uložili taj novac u fondove za pomoć malim i srednjim preduzećima. Oni bi zaposlili te ljude, a još bi i vratili taj novac fondovima, kao što je bilo u Češkoj, pa bi se mogao dalje plasirati. Ipak populizam i potreba za otvaranjem fabrika dovela je da jurimo za investitorima i naš model je bio daj šta daš“, ocenjuje Rajić.