Zašto budući brucoši strahuju od testa opšte kulture

On „pokriva” razmišljanje, inteligenciju i znanje. Da bi ga kandidat položio mora da bude informisan o svetu koji ga okružuje, kaže Oliver Tošković, jedan od autora ovih testova.

Kakva je veza između 1. januara i Isusa Hrista? Verovali ili ne, ovo je jedno od najtežih pitanja postavljenih na testu opšte informisanosti koji se polaže na Filozofskom fakultetu u Beogradu, od koga često strepe budući brucoši, jer ne postoji knjiga ni skripta iz koje se on sprema. Svestan ogromnog interesovanja i bojazni koje izaziva polaganje ovog testa, jedan od njegovih autora dr Oliver Tošković, profesor na Odeljenju za psihologiju, objašnjava da on ne meri srednjoškolsko znanje iz specifičnih oblasti nauke, niti se u njemu nalaze informacije koje su poznate svima. Njegov zadatak jeste da napravi razliku između osoba koje su tokom života i školovanja imale šira interesovanja i bile intelektualno radoznale i onih koji nisu.

„Ako bismo testirali dve osobe koje su rođene u istoj kulturi i školovane u istom obrazovanom sistemu, videli bismo da je jedna za 12 godina školovanja naučila da čita i piše i savladala osnove prirodnih i društvenih nauka, dok je druga osoba uspela da ovlada višim matematičkim operacijama, pročita veliki broj romana i stekne zavidno znanje iz umetnosti, sporta i nauke. Te dve osobe imale su istu obrazovnu ’ponudu’, ali je jedna iskoristila više, a druga manje. Ona koja je zapamtila i naučila više najčešće je i inteligentnija i sposobnija da poveže informacije iz različitih oblasti života i nauke. Radoznalost je povezana sa inteligencijom, baš kao što je i opšta informisanost deo opšte intelektualne sposobnosti. Ovaj test ne meri samo klasično znanje i uglavnom se ne oslanja na informacije koje se stiču u školi, jer bi tako dobili test pamćenja ili klasičan test znanja. Pri testiranju opšte informisanosti polazimo od pretpostavke da će sposobnije osobe tokom života sakupiti, povezati i osmisliti veći broj informacija iz većeg broja oblasti – društvenih i prirodnih nauka, umetnosti, politike, sporta i aktuelnih dešavanja”, ističe dr Oliver Tošković.

Naš sagovornik objašnjava da se test pravi tako da „pokrije” razmišljanje, inteligenciju i znanje, ali ne „bubalačko” znanje – da bi „prošla” na testu, osoba mora da prati vesti i informacije o svetu koji je okružuje, a ne samo da pamti nepovezane informacije, pa ni iz školskih udžbenika. Primera radi, 2011. godine postavljeno je pitanje koliko je pobeda Novak Đoković imao u nizu, jer je u svim medijima te godine bila vest da je on jurio 41. pobedu. Danas bi to bilo „loše” pitanje, jer bi na njega odgovor znali samo Novakovi obožavaoci. Prošle godine pitanje je bilo koji grad spaja Bajagu i Ukrajinu, jer se pretpostavilo da neko ko sluša vesti mora da je čuo o bombardovanju Harkova, čak iako nije fan Bajage.

„Druga vrsta pitanja koju volimo da postavljamo jesu informacije za koje su svi čuli, ali ne znaju svi njihovo značenje, odnosno samo se neki potrude da otkriju to značenje. Na primer, pitali smo šta znači skraćenica SMS ili pojam Siriza. Treća grupa pitanja je ona na koju se odgovor ne zna ’na prvu loptu’, ali se može pronaći na ’zaobilazan’ način – primer je pitanje koje su dve susedne države vodile ’fudbalski rat’. Naravno da retko ko zna da su to bile Salvador i Honduras, ali su među ponuđenim odgovorima to bile jedine zemlje koje su susedne. Za pitanja koja procenjujemo da mogu biti previše laka, smišljamo odgovore koji su mali teži, odnosno sličniji – nećemo pitati da li Nađa Higl pliva ili jaše, već na koliko metara pliva”, objašnjava profesor Tošković, dodajući da kandidati na prijemnom u proseku tačno odgovaraju na 12 do 15 pitanja, od mogućih 30.

Na večitu dilemu da li se neko za godinu dana ili šest meseci, koliko obično traju pripreme za prijemni ispit, može spremiti za test opšte informisanosti, on kaže da se osoba teško može spremiti kao za test znanja, ali sve potencijalne brucoše savetuje da pogledaju testove iz prethodnih godina kako bi stekli uvid u vrstu pitanja, oblasti iz kojih se ona postavljaju i načinu na koji se postavljaju.

„Baš kao što se sportista za svetsko prvenstvo ne sprema šest meseci ili godinu dana, već tokom cele svoje karijere, tako se i za ovaj test osoba sprema tokom celog školovanja. Ali, kao što sportisti imaju probne treninge u svakom novom prostoru, tako i budući brucoši mogu da se upoznaju sa formatom pitanja i steknu uvid iz kojih su oblasti slabiji, tako što će rešavati pitanja iz prethodnih godina i eventualno dopuniti znanje iz nekih oblasti u kojima su češće grešili odgovarajući na pitanja”, savetuje naš sagovornik.

On dodaje da se prilikom odgovaranja ne „brza” jer se često nude slični odgovori ili sam zadati pojam slično „zvuči” kao neki drugi (primera radi, na pitanje šta su karijatide među ponuđenim odgovorima nađu se i vratne arterije, koje nose naziv karotide). Tošković takođe napominje da je „premišljanje” česta greška koju kandidati prave, jer im se učini da je neko pitanje isuviše lako i onda ne zaokruže tačan odgovor, misleći da je u pitanju trik, već se odluče za potpuno različit i – pogrešan. Savet kandidatima je da provere da li je izabrani odgovor u suprotnosti sa nekim osnovnim principima oblasti na koju se odnosi pitanje, i ako jeste, onda verovatno nije tačan, zaključuje naš sagovornik.

On „pokriva” razmišljanje, inteligenciju i znanje. Da bi ga kandidat položio mora da bude informisan o svetu koji ga okružuje, kaže Oliver Tošković, jedan od autora ovih testova.