Zašto srpski bogataši nisu filantropi?
Podeli vest:
Primer profesora Tibora Varadija, koji je ličnih 100.000 dolara priložio za program podrške izuzetnim studentima, odličan je primer kako intelektualci imaju veliko razumevanje kada je u pitanju razvoj jednog društva, kažu oni koje je Tanjug zamolio da prokomentarišu ovaj lep gest.
Slažu se i da je to, na žalost, veoma redak primer, jer naši bogataši i tajkuni i kada pokažu neku vrstu filantropije ona se uglavnom tiče kompanijskog, a ne ličnog novca i vezana je za oslobađanje od poreza.
Sociolog Čedomir Čupić smatra da naši ljudi, koji su zaradili ogroman novac, praktično nisu ni svesni kako su ga zaradili, jer su, smatra, do njega došli na razne načine, koji često nisu bili legalni i, ističe, „naravno da oni to bogatstvo ne mogu ni da nose“… Iz tih razloga, kaže Čupić, ne znaju prioritete, niti mogu da ih naprave, kada je u pitanju budući razvoj jednog društva.
Čupić ukazuje i da je ulaganje u ljude, posebno u obrazovanje, danas najisplativija institucija, jer, to je u stvari pitanje opstanka, posebno malih naroda.
„Oni toga nisu svesni. U stvari, oni se bave logikom – kako još više svoje bogatstvo da uvećavaju, a da što manje gube, pa i kada pokažu neku vrstu filantropije ona je vezana za oslobađanje od poreza, što zakon omogućava, a ne zbog toga što su oni po svojoj prirodi filantropi„, ističe Čupić.
Prvenstveno, podvlači, filantrop ne može da bude čovek koji je na sumnjiv način stekao bogatstvo, te tu vidi razlog zašto mi nemamo takve ljude i podseća na primer Bila Gejtsa, koji je najveći deo svog ogromnog bogatstva opredelio za filantropske ciljeve. Čupić naglašava da Gejts tada nije razmišljao samo kao Amerikanac, već kao čovek planete, te da ga to čini čovekom svesnim svoje misije, koji ima određeni odnos prema životu, hoće da ga održava i na najbolji način podržava.
Primer profesora Tibora Varadija, kaže Čupić, odličan je primer kako intelektualci, ljudi koji su stekli najveća zvanja, a posebno on, koji je studirao na Harvardu, najprestižnijem univerzitetu na svetu. Upravo to je čovek koji ima veliko razumevanje kada je u pitanju razvoj jednog društva.
„Znači, on je svoj lični novac, koji je zaradio u svetu, nije ga zaradio ovde, nego je novac doneo ovde, a razmišlja o budućnosti građana Srbije, posebno onih koji se pripremaju za naučne, elitne poslove, da upravo preko tog ulaganja stvara i omogućava sutra jedan bolji rast i razvoj ovoga društva i najboljih pojedinaca. Naravno, to je redak primer i mislim da o njemu treba što više govoriti„, rekao je Čupić.
Profesorka kulturologije na Fakultetu političkih nauka Jelena Ðorđević saglasna je da je gest Varadija izuzetno redak, a smatra da je to, između ostalog, i gest bunta prema svemu što se zbiva i da je to način da se pokaže da je moguće podstaći dobre, pametne i najbolje da rade i nastave da žive u ovoj zemlji.
„Dakle, u tom smislu, taj fantastičan gest ima dvostruko značenje, jedinstven je u današnjem društvu i malo je reći da je to gest poštovanja„, rekla je Ðorđević.
S druge strane, kako smatra, filantropija u našoj zemlji kod takozvanih bogataša nije razvijena, jer je „svako od njih stigao do bogatstva preko kriminala ili političkih veza“. Današnji svet predstavlja uglavnom besprizornu borbu isključivo za sebe i svoje pozicije, što je, ističe profesorka, dovelo do potpunog pada moralnosti, empatije, solidarnosti.
„Uz to, postoji i jedan težak kritički odnos prema svim oblicima solidarnosti, kao o formi koja je nasleđena iz surove socijalističke prošlosti i to naravno čini da ljudi prosto nemaju ideju o tome šta znači pomoći drugome„, smatra Đorđević.
U ovom momentu, naglašava profesorka, čini se da je potpuno nemoguće da Srbija dobije svoga Bila Gejtsa ili Vorena Bafeta i kaže da možda treba da prođe „jedno pet generacija, koje bi eventualno izgradile moralni lik“, koji bi mogao da odgovori zahtevima humanog ponašanja u društvu.
Takođe, problem je, primećuje, da usled nedostatka filantropije, većina običnih građana nju shvata kao humanitarnu pomoć siromašnima i kako kaže, to banalno, prostačko prihvatanje neoliberalne logike koja stiže iz velikih centara moći, shvaćeno na srpski način, podrazumeva da je život jedna surova borba, u kojoj se svako za sebe bori, i, „naravno da filantropija uopšte nema nikakvu ulogu“.
„Štaviše, svaka ideja filantropije, ili činjenja dobrog drugome je nešto što je prezreno i smatra se gestom slabosti, a ne gestom ljudske veličine„, rekla je Ðorđević.
Akademik i profesor međunarodnog prava Tibor Varadi ustanovio je nedavno program „Stipendija izuzetnosti“ za studente master i doktorskih studija i u fond priložio sopstvena sredstva u iznosu od 100.000 dolara.
Na taj način, kako je rekao Varadi, pokušava da pomogne drugima onako kako je njemu pomognuto u životu.
Primer profesora Tibora Varadija, koji je ličnih 100.000 dolara priložio za program podrške izuzetnim studentima, odličan je primer kako intelektualci imaju veliko razumevanje kada je u pitanju razvoj jednog društva, kažu oni koje je Tanjug zamolio da prokomentarišu ovaj lep gest.
Podeli vest:
